Beograd to ti je jedan dečak rođen na Andrićevom vencu. Sada je, doduše, čovek. Postao je skeptik, kockar i vernik u religiji zvanoj only fools and horses work, ali to je, već, njegovo pravo, ja vam ovde pričam o Beogradu. Uostalom, niko nije savršen. Taj Dečak (a tako ćemo ga zvati, jer na neki način to još uvek jeste) mi je na sebi svojstven (čitaj “blesav, peckajući ali dobrodušan”) način čestitao ovih dana rođendan. Javi se on, tako, sa vremena na vreme. Davno smo bili zajedno a on ima potrebu da mi ispriča nešto, da mi kaže kako mu nedostajem. Nije to fingirano, na neki način je tačno. Važno je da je dovoljno ludo da me nasmeje i oraspoloži, a za dalje niko i ne pita.

Setih se sada njegovih bivših priča o tom suštom centru Beograda, Andrićevom vencu. To je, kaže on, bilo posebno detinjstvo. Sa svojom bandom malih drugara upadao je u otvorena vrata magacina stare kafane London. Još je i Nušić o njoj pisao, a održala se kao restoran do tih dana, sedamdesetih. Upadnu, orobe magacin, uzmu Koktu i Jupi, svako po gajbu. Onda pobegnu u Dobrinjsku pa se od tolike količine tečnosti prskaju zajedno sa Romima. Kafana London je bila velika, imala je klasične karirane stoljnjake a Dečak se seća kako je neki tip tamo bio stalni gost i pušio je beli Kent.

Dečak se dalje seća kako je njegova mala banda krala znakove sa automobila šrafcigerom, a najbolji punkt za to je bio na Terazijama, što javnije mesto to bolje. Znakove su onda menjali međusobno kao sličice. Jednom su se osmelili da upadnu u garažu na Obilićevom vencu, jednog klinca su uhvatili i on je odrukao celu ulicu, ali Dečaka nisu kažnjavali jer je bio najmlađi.

U letnje doba je ceo kvart sedeo baš na Andrićevom vencu, na klupama, a klinci su ludovali po Pionircu, penjali se na oluke i bežali niz njih. Na samom ulazu u broju 4 stajao je jedan od braće Radovanović, neki frik iz zgrade koji je vodio računa o ekologiji tako što je lovio ljude koji su urinirali u velikom prolazu koji vodi do ulaza u zgradu. On je živeo u garaži i često je davao Dečaku kofu sa vodom da peru prolaz ka zgradi.

Sećam se tog prolaza i sedam godina provedenih na Andrićevom vencu sa njim. Čudo je to mesto, zaista. Prvo pređeš nautilus stepenice do vrha a onda se suočiš sa likovima koji kao da su izašli iz neke priče – gospođom koja drži pitona u stanu i još jednom koja proklinje ceo svet. Mansarda je, dok ne dođeš do krajnih stanova, zajednička.

Kasnije, kad je Dečak porastao (ali važno je za priču još jednom naglasiti da je i dalje ostao dečak), viđao je Slobu Miloševića kako se šeta Andrićevim vencem, tu je, ustalom, Novi dvor, zgrada Predsedništva i predsednika Republike Srbije. Tada je Sloba započinjao svoju moć, šetao se i uvek držao ruke iza leđa a Dečak je prolazio biciklom i niko ga nije dirao.

Inače, osim po Dečaku, Venac je čuven i po Ivi Andriću. Šalim se, naravno, mada bi Dečak znao i ponekad da poluozbiljno to kaže. Pisac se u zgradu broj 12 doselio kada je završio svoje romane „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika” i „Gospođica“. U stanu u tom ulazu je živeo skoro dve decenije. Dečak se rodio malo posle Piščeve smrti.

Eto, to ti je Beograd. Pisac i Dečak, Dečak i Pisac. Priče. Kao i na svakom gradskom vencu. Ima ih nekoliko u Beogradu. Ali najmiliji ti je onaj gde si na neki način ostavio svoje srce. Tu u priču ulazim i Ja. Dečak mi je ponovo otkrio Kamija a uz moju pomoć je zavoleo Artura Peresa Revertea. Malo li je? Kad ljubav ostavlja tragove u knjigama nije malo. Uostalom, ja sam opisala Dečaka u jednom svom romanu. Nisam Andrić, ali za naš venac to je sasvim dovoljno.

A Dečak? Kaže da i dalje veruje da je najveći ekskluzivitet devojci ubrati prvu visibabu, veći od bilo kojih preskupih restorana. Takođe veruje u svoje čvornovate i dijabolične snove, misli da je kocka okrugla i ne zna ni sam kuda ide. A znamo li mi koji, kao, znamo? 

taxi%20GSP Andrić i venac

Ostavite komentar