“Floberov papagaj” je jedna od najznacajnijih postmodernistickih knjiga (hvala postmodernizmu sto se pojavio!!!), roman o piscu i pisanju, piscevoj licnosti i o procesu pisanja. Barns nam, indirektno, kroz zapitanost svog junaka, postavlja mnostvo pitanja. Na primer, kako se moze odrediti piscev glas? Sta je uticalo na pisca? Kako je razmisljao?
Glavni lik govori u prvom licu, istrazuje Floberove licne stvari i pita se da li je jedan od dva papagaja (a kasnije se pojavljuje i vise njih) u Ruanu stvarno bio u Floberovom vlasnistvu i pomogao mu (a kasnije ga i nervirao) u pisanju jedne price.
Ovo je viseslojna biografija, parodija, ironija, istina, otkrivanje… pisac se bavi skrajnutim znacima i mogucom interpretacijom skrivenog u biografiji. Ovde se pomaljaju paralele, nestvarno i stvarno, ono sto se desilo i sto se mozda desilo, i kao i uvek u postmodernizmu, cujemo mnostvo glasova, mnostvo resenja, mnostvo pitanja. Pogled zavisi od tacke gledista. Kroz istrazivanje, rekonstrukciju i pracenje piscevih izjava, recenica i pisama pitamo se da li mozemo da naslutimo, pogodimo, proucimo, znamo kakav je pisac bio covek, da li je to potrebno, kolika je to strast, kuda ce nas to odvesti?
Kako se moze naci u objasnjenjima, postmodernizam je tesko definisati, no vaznije je da se u njemu uziva. Prosto i jednostavno. Drugo objasnjenje je izlisno. Uziva se u pomerenosti, sumnji, cepanju i ponovnom spajanju radnje, rasprskavanju i gubljenju kontrole i u relativnosti cele situacije.
Pitamo se, dalje, sta je zapisano, a sta nije, sta je moguce, a sta nije. I citamo i citamo…
Na pocetku poglavlja “Prelazak preko Kanala” autor na zanimljiv nacin uklapa u fabulu indirektan “ulazak u dusu” postmodernizma, a u celosti je delo putovanje u srediste romana iautorovu svest, uz mnostvo insinuacija i odgovora.

Ostavite komentar