Ja sam pisac. Imam četiri objavljene knjige. Nisam na ovogodišnjem sajmu jer nemam novu knjigu a nadam se reizdanjima starih. Išla sam na sajam kao čitalac. 
Ispade da je Zoranina knjiga najkupovanija. I čitam drvlje i kamenje na tu devojku od nekih ljudi koji se deklarišu kao čitalački snobovi (a ako si u bilo kojoj oblasti snob onda je moguće da si i tu negde okolo snob) i od nekih koji se deklarišu kao znalci i kao oni koji ne pristaju da se pokoravaju. Čemu?
Zorana nije nikoga uvredila svojom knjigom. Devojka se snašla u vremenu u kome živi i to jako dobro. I ja sam davno bila u rasploženju – ah, kakvo je ovo vreme, šta je ovo, sve se srozalo, nema kritike, niko ništa ne čita, nema pravih vrednosti, samo su bezvredne knjige na prvim policama, neoliberalizam došao kod nas, knjiga je roba, marketing je sve. Mnogo od toga i dalje stoji. Ali šta postižem time? Vreme je takvo kakvo je, šta ja lično postižem time što ću kukati, kritikovati, osećati da me je neko povredio time što je nešto drugačije uradio? Mogu li da promenim tok vremena, tok kulture, trend svetski koji je prvo tamo počeo pa došao kod nas?
U šoku sam bila prvi put u Londonu kada sam u najvećim knjižarama videla na prvim policama knjigu neke raskalašne učesnice Velikog brata…umesto klasike kojima sam se na faksu divila! Ovaj trend je tamo počeo, ne kod nas, i mi smo ga prihvatili.
S druge strane, uvek je bilo teško kvalitetu da ispliva, tako je to po prirodi stvari. Jeste ranije bilo organizovanije, jeste bilo podrške države i volela bih da se to vrati, ali neće. Ali i tada su čitani bili ljubići sa kioska, pored sve te kontrole i državne kulturne politike.
Onaj ko stvarno veruje u svoje delo će raditi na njemu ma kakvo okruženje bilo, nosiće ga sa sobom, nosiće papire, nosiće ga u srcu, ide-ne ide, verovaće u njega, pa šta bude. Šta radi tamo neko drugi – to nije nikako povezano sa mojim delom ni sa čijim tuđim.
Ja razumem obe strane, na obe sam bila. Ali sam mnogo zadovoljnija sa ovom sada.
Zoranina knjiga izgleda lepo, lepo je urađena. Ni prva ni poslednja slikovnica koja se pojavila. Najprodavanija? Vole je tinejdžerke…
Ok, bila sam i ja tinejdžerka. I čitala pola knjiga koje su mi bile potrebne za faks već tada, pročitala sve klasike, o, da, ali pored toga pročitala i neke šarene laže, i, evo, imam izgrađen književni ukus. Ne fali mi ništa. S druge strane, knjige koje nisu toliko dubokoumne a veoma tražene omogućavaju izdavačima da izdaju i te dubokoumne. Sve ima svoje.
Kad sam shvatila da idem samo svojim putem u onome što radim, pa makar kakav da je, moj je, i da sam uradila sve što sam mogla i da ne postoji sadašnja književna pravda, nikada nije ni postojala u umetnosti, to je večna igra Salijeri-Mocart…ali Mocart nikada nije odustajao, onda mi ponajmanje smetaju Zorana i njena knjiga koja je, kao što rekoh, lepo urađena, pa ko voli neka izvoli.
Radim sa decom koja se, recimo, maksimalno smeju Zorani, ne poznajem tinejdžere koji je vole a vidim da ih ima. Neću se smejati nikome. Radiću ono što znam kako najbolje umem. I to će neko čitati ili ne. To je, već, odluka nekih drugih.
Da li bih volela da se vrati ono vreme? Možda. Ali neće se vratiti. Stoga, plivaj, biraj, utiči, uživaj. Ali bez krajnosti.

Ostavite komentar