Sedim juče na kraju tramvaja, idem na posao i odjednom mi nešto na ulaznim vratima (koja su daleko, jer je tramvaj “Španac”) privuče pažnju. Nešto mrdavo, vrludavo, skackasto i vazdušasto što ide gore-dole i razliva jarko pink boju po mojim očima. Bili su to dva balona od folije, dve jedinice, neko slavi jedanaesti rođendan. Da li je to devojčica koja ih drži ili ih nekome nosi, ne znam, nije ni bitno. Klackamo se tako svi zajedno preko sajma (ali moram reći da “hvatam” “Špance” kad god mogu jer je u njima vožnja najudobnija od svih GSP čuda) a meni duša proigrava. I ja skackam i ne mogu da odvojim oči od tih ružičastih, pufnastih jastučića koji su tako laki da idu gde hoće i koji su tako razdragani da ih je baš briga za sve.

Prvi balon od gume je izumeo Majkl Faradej za potrebe svoje laboratorije. Mislim da je to podatak koji govori i uopšteno o nastanku balona. To ne znam dok sedim u tramvaju (moje omiljeno sedište koje je samo za jednu osobu) i gledam opčinjeno u te razdragane, lagane mrdalice koje su okupirale okolinu svojom lepotom i ležernošću. Ili, bar, mene jesu, ne znam da li još neko obraća pažnju na njih. Koliko smo u sposobnosti da opet budemo deca i oduševimo se balonima? Ili bar da imamo asocijacije koje nam razgale dušu – da se i sami ispunimo vazduhom, prodišemo i budemo lagani i bezbrižni?

Ne znam za druge, znam u tom trenutku da meni igra duša u bestežinskom stanju  od reminiscencija, jedna, dve, tri stanice na Sajmu i na Mostaru devojčica izlazi. A meni je zategnuta oblost balona u očima i hoću da poskočim od jarko roze sreće. Setila sam se i bajke o brojevima koju mi je otac čitao a energija lebdenja i lakoće je prešla na trenutak na mene.

Neka tu i ostane. Budimo deca iako smo ljudi. I budimo lagani jer tada sve dolazi do nas, donosi ga vetar.

57d986cfaed25e9008368206b12c4392 O balonima

Ostavite komentar