972552 36 kuca 300x199 Plakati na Senjaku

Beograd to ti je moj novi prijatelj, znamo se tek nekoliko meseci. Uskoro, doduše, odlazi iz ovog grada i Srbije, ali prijateljstva na taj način ne prestaju. Poverenje ne zna za granice i odlaske. On je stranac, veliki putnik i avanturista. Pre svega, on je dobar čovek.

Sedimo, tako, jedno preko puta drugog. U zvaničnoj situaciji smo, poslovnoj, reklo bi se, ali mi smo već pri prvom susretu postali prijatelji a da to nismo ni znali, te nijedna zvanična situacija nije stvarno takva jer pričamo jedno drugom o sebi. Kad reči krenu bez zadrške kao kad spektar prstiju krene da igra po “stenveju”, znaš da si pronašao još jednu osobu sa kojom možeš biti opušten, ono što zapravo jesi. On je dosta stariji od mene, godište je mojih roditelja, ali je mlad duhom. I ja sam takva, te bi se moglo reći da se godine nisu kompenzovale, da smo opet napravili razliku, ali jesu, jer unutrašnja mladost je jedna te ista, ma u kom dobu se čovek zadesio.

Na Senjaku smo.

Mnogo stranaca živi u ovom gradu, a, eto, nemaš prilike da ih upoznaš ili imaš, ali se spremaju da idu dalje. On mi mnogo pomaže i pritom se bori protiv sistema koji mu ide na živce. Ne znam čime sam zaslužila takvu dobrotu, ali više se to ne pitam, naučila sam da prihvatim ono što dolazi u moj život. Mudrost je naučiti kako ne odbiti od sebe ono što ti se daje, da li je to flaša pića koju će domaćin otvoriti samo zbog tebe ili životno vredna pomoć kao što mi je pruža moj novi prijatelj – ne odbijaj, ne prenemaži se, ne femkaj se. Ako možeš nekako, uzvrati, ako ne, već će mu neko vratiti.

Mudrost je prihvatiti život sa unutrašnjim mirom kakav vlada na Senjaku. Tamo nema šta da ti se vrti u glavi. Sve je, nekako, smireno, senovito i sneno. Tamo obitava stara mondenska duša ovog grada. Uostalom, možda je ime i dobio tako, kao mesto gde se čovek može skloniti u senku.

Nema senki između nas dvoje .

Drugo vreme je na Senjaku. Tamo sve ćuti, najmisterioznije moguće. Čak je i vazduh starinski. Možeš čuti jedino škripu drvenih stepenica u dežmekastoj, gospodstvenoj samoći. Tamo i šum miriše.

Nisam sigurna za ime. Enciklopedija kaže da je to mesto za osmatranje iz davnina bilo određeno da se u njemu drži sve seno iz grada pa je otuda nastao i naziv. Možda, ali mi je prijemčivije da je Senjak dobio ime po senkama. Prva tramvajska linija u Beogradu je saobraćala sa Kalemegdana do Senjaka, tamo je živela predratna gospoda pa su se umesto njih uselili komunisti. Tamo raskošne vile pričaju razne priče, neke su i dalje u cvetu mladosti, neke su napuštene i obavijene puzavicama (kao kuća gde je živeo Aleksandar Ranković). Sve su lepe. Za mene, Senjak je pun senki prošlosti, duplih, troduplih, mnogoduplih a, eto, sada sam tu, dobijam pomoć od tog stranca koga sam upoznala na jednom partiju. Šta ti je život. Zimus se tu sretnem sa višestrukom prošlošću dok blešte novogodišnje zvezde u Bulevaru Vojvode Putnika – staro sećanje došlo po svoje pa me vodi na Senjak da me propituje o novom sećanju koje je i dalje kidalo dušu, a sada na tom istom mestu dobijam nesebičnu pomoć jednog stranca kako bih što pre stala na noge.

Sedimo, tako jedan preko puta drugog, nema senki između nas dvoje. Nešto što je on uradio da bi mi pomogao izaziva mi suze. Prvo stidljive, a onda sasvim otvorene. Sorry, kažem posle. Objasnim zašto, opišem reminiscenciju. Njegove blage oči koje starost nikada neće dotaći me razumeju i počinju da plaču, kaže mi zašto, šta njega muči. I da želi da sakrije suze, ne može, blizu sam.

A napolju Senjak ćuti, kao i uvek. Sve što doživiš on stavi u magični kovčeg i čuva. Ponekad se vratiš i otvoriš kovčeg pa izađe iz njega neki Baš-Čelik, ali na Senjaku možeš naći i lek. Sakriješ se od nepogode u senku nekih trećih očiju i miruješ. Mora proći.

 

Ostavite komentar