restoran graficar beograd%20(7) Prijatelj indeed

Beograd to ti je prijatelj. Javi se početkom prošle godine a nismo se čuli dugo. Kao da je znao kad je trebalo da se javi. Izgleda da je stvarno znao. Bila sam in need. A onaj ko je stvarno tu kada ti je napotrebnije je friend indeed, tako kažu Englezi, oni znaju, studirala sam njihovu kulturu ovde na Filološkom fakultetu.  Bio je januar, samo prošle godine i bilo je ono “Hej, gde si” i “Hej, otkud ti?”.

Zna koliko volim Senjak i kaže “Ima tamo jedno mesto…”. Otkrio je jer voli da otkriva. Precizira, a ja priznajem da nisam tamo nikad bila, iako smatram da dobro poznajem svoj omiljeni deo grada. Prijatelj ti uvek otkrije ono što mu je srcu milo jer želi da to podeli sa tobom. Ja sam njemu, svojevremeno, Senjak kao ideju, a on meni restoran na Senjaku. 

I tako ja, u najizazovnijoj godini u svom životu okrijem i mnoge lepe stvari. Kao krempita, red kora, red žutog šama. Ih, nije krempita, ona je skroz slatka. Bilo je gorko i pregorko u slojevima, ali on je kao prijatelj bio tu, i posle prvog loma i drugog, i trećeg i četvrtog i pedesetog. Ili je poslednji bio pod brojem 52? Ne znam više, ali to mi je bilo servirano. Ali, kažem, pored mnogih dragih ljudi koje sam upoznala prošle godine, on je takođe konstantno bio tu, prijateljski, deleći ono što ima. Otkrio mi je, posle jednog od lomova, i najboljeg ličnog trenera na svetu, recimo. A o svemu smo razgovarali na tom čudesnom mestu na Senjaku.

Kad priđeš restoranu, na parkingu je već ušuškano sve, šumi šuma, vetar se čuje drugačije, pozitivna misterija vlada uz tišinu. Nema vreve ali ima puno stila. Nije ti potrebna halabuka, busanje u grudi, da svi bruje o tebi, da si u centru centrova da bi se smatrao otmenim. Potrebno ti je samo da budeš ono što jesi, ali, prethodno, naravno, potrudi se da budeš najbolji.

Restoran “Grafičar” to jeste, i to odgovorno tvrdim. Najbolji u Beogradu. Lokacija, mir, spokoj, atmosfera, otmena klasika, nivo, galantnost, umereni glamur, znaju ko su, muzika idealna, osoblje komunikativno i stručno, vazduh stabilan, bašta bajkovita, detalji do detalja osmišljeni, ideja i zamisao ostvareni, ugođaj potpun jer, ono glavno – hrana, to je besprekorno. Ali zaista, kaže vam neko ko “maniše” na hranu od detinjstva. I neko kome su u hrani postavljena ograničenja kojih se pridržava (ali ponekad i zgreši u “Grafičaru” jer zemičke su san snova a kolači sve jezike govore). Hrana je baš onako staklasta i savršena kakva je potrebno da bude – ni više ni manje, a sve veoma ukusno, i domaćinski i otmeno u isto vreme, znalački, odmereno a bogato. SVE što sam probala je vrhunski u svojoj “jelovnoj” kategoriji u odnosu na druga mesta. Oni, jednostavno, ne znaju za grešku.

Reče mi jedan tajkun (o, da, u prošloj godini prepunoj tumbanja upoznadoh i jednog tajkuna) da je stari “Grafičar” bio omiljeni restoran Josipa Broza Tita. Ne znam je li to tačno, kao što ne znam ni kako je izgledao restoran pre renoviranja (vidim neke slike ali nisam nikada zalazila). Ko god je renovirao i osmislio novu vizuru, meni i samu postavku mesta – kombinaciju starog i novog, tradicionalnog i evropskog, napravio je dobru stvar. Dovoljno je strogih linija da bude klasičan a dovoljno razdragan da bude topao, ni više ni manje.

Znate, sreća je baš to, kad si potaman, kad ti nije potrebno ni više ni manje. I, naravno, kad shvatiš da imaš prijatelje. Prvo imaš Beograd. Onda ljude (u godini u kojoj sam mnogo toga izgubila, sa druge strane, stekla sam mnogo novih i to pravih prijatelja). I mesta gde ćeš se sa njima sastajati i uživati. 

Ostavite komentar