Ljubav pre prvog pogleda

“Druga uspomena se ne bi mogla vremenski odrediti, toliko je bila davnasnja. U njoj nije bilo cak ni moga “ja” jasno odredjenog u toj maglovitosti. Samo jasno opazanje svetlosti, opojan miris trava, i one srebrnaste niti sto presecaju plavu gustinu vazduha – mnogo godina docnije prepoznacu u njima vilinske niti paucine u letnjem vazduhu. Neuhvatljiv i zbrkan, taj odraz ce mi ipak biti drag jer ce mi pomoci da sebe ubedim kako je tu rec o prenatalnoj reminiscenciji. Da, bio je to odjek mog francuskog porekla. Tako cu jednom kazivanju moje bake pronaci sve sastavne delove toga secanja: jesenje sunce sa njenog putovanja u Provansu, miris lavandinih polja, cak i one niti paucine u mirisnom vazduhu.
Nikad se ne bih odvazio da joj pricam o svom decjem predvidjanju buducnosti.”

Moderan prikaz bi trebalo da sadrzi sto manje citata, trebalo bi da bude licni pecat, jedna mala uvodna prica, poziv na citanje, impresija, nasa sopstvena, potaknuta delom… trebalo bi da prikaz bude zasebno malo delo, a ne navodjenje tudjih reci. Ali, kada roman ocara oci vec na pocetku, kada svojom raskosnom i iskrenom recenicom “kupi” citaoca, prikazivaca, ne postoji misao o pravilu, postoji samo zelja da se bar malo docara stil, da se bar malo priblize ton i intonacija recenice, utkana misao autora, zov, zvuk i miris. Ovog romana.

Paucinast pocetak. Stil koji osvaja citaoca. Ljubav prema detalju u opisu; recenice i scene kao teske barokne kapije od gvozdja – tako pise Makin. A ne bih ni znala, da nisam prihvatila pruzenu knjigu… jer i ne volim bas kada, iz najbolje namere, naravno, ljudi zele da procitam knjigu koja je njima draga, a meni nije nikako u planu, i zelim nesto drugo.. i…. ali… Ali, ovoga puta je Francuska, kroz roman, dosla do mene, namerno, nenadano, dosla je i podsetila me, dosla je i obradovala me…

Glavni junak, decak koji odrasta u Rusiji posle drugog svetskog rata, ima baku Sarlotu koja je Francuskinja. Ona mu prica o Parizu. Makin je uspesno preveo u reci bajkovito osecanje iz detinjstva. Njegova secanja na detinjstvo modre ispod povrsine koze, prica nam o sebi i sestri kako pomno slusaju baku, o Rusiji, hladnoj, svemirisnoj, drugacijoj od prica. Decak nam prenosi ono sto znamo, a mozda zaboravljamo – inozemni gradovi imaju za nas samo onu auru koju smo im pridodali sopstvenim mastanjima i u njoj se uljuljkujemo.

Ovo je roman o otkrivanju “zagonetne francuske sustine”, o tome koliko pricu mozemo da slusamo razgoracenih ociju i koliko u detinjstvu sve moze da bude raskosno (srecan je onaj ko te slike sacuva), o odrastanju u Rusiji i odlascima kod bake, o njenom zivotu, o tananim potkama u nasoj svesti, o tome kako se jezici preplicu u jednom bicu, u njegovom zivotu, o slikama stvarnim i domastanim. Ovo je roman o Francuskinji u Sibiru, u Rusiji koja je za sobom povukla gvozdenu zavesu, o susretu dva sveta, o strancu koji prica, koji ne zaboravlja, o snazi detinjih slika i prvih iskustava, o dva pola, o dve ruke, dva oka. Makinova baka (jer delo je autobiografsko) opcinjava, kao svaki novi, raznorodni kamen na ogromnom, pustom zalu. “U Sarlotinim ocima se ogledao nekakav zabrinjavajuci svet pun nepatvorene istine – neka neobicna Rusija koju je tek valjalo otkriti”

Ovo je roman o francuskom i ruskom, kako zvuce, koje slike stvaraju, kako teku i kako francuski i njegov tok mogu da uticu na odrastanje u socijalistickoj Rusiji.

Makin je Francusku, pre putovanja, doziveo kao i mnogi od nas i ispisao je, na srecu, i nase misli, preveo otkucaje i drhtaje (nase) u reci, izrazio i nasu ljubav. “Francuska nije za mene vise bila prosta zbirka neobicnosti, nego osetljivo i zgusnuto bice ciji je jedan delic poput kalema usitnut u mene”

Kao sto vec rekoh, najvise volimo ona mesta cije smo postojanje licno nadogradili setom, mastom, ljubavlju. Tako je i decak voleo Francusku, a onda se desio prekid, trenutan, prekid i promena. Zrenje. Pa onda ipak odlazak tamo. Pa onda druge zelje.
U Makinovoj iskrenoj ispovesti preplicu se zov Rusije i zov Francuske, koji je jaci, koji vise zigose telo i misli.
Pred kraj, u zelji za spajanjem dolazi mu otkrovenje i otkrivanje pravog porekla, istine koja je precutkivana.
Ovo je knjiga o secanjima-pecatima, o talasima kojima ona menjaju nas duh, o potrazi za poreklom. Pitanje je da li ono (secanje) i koliko odredjuje nas. Pitanje je koliko mu se ponekad odupiremo. Ovo je knjiga o odsjaju reci, o potrazi, o stepama, o cipkanoj paucini, o detinjstvu, o Jednom.

Ostavite komentar