Evo preporuke za knjigu koja je imala visestruke pozitivne “posledice”. Sam po sebi naslov je intrigantan, a i citalacke price o autoru, Irvinu D. Jalomu, cija je knjiga o Niceu vec postigla onaj najvazniji uspeh da se stalno pozajmljuje i da se o njoj ljudi dosaptavaju.
Smrt, koja ce Dzulijusu, psihotarapeutu, doci za godinu dana, podstice na razmisljanje. On zeli da isceljuje kao i pre, koliko moze, koliko mu zivot dozvoli. Priseca se najtezeg slucaja, Filipa Slejta, koji se, kako se ispostavilo, sam iscelio “klinickom filozofijom”, a narocito Sopenaurovim delima. Filip predstavlja Dzulijusu princip izlecenja bez sazaljevanja – distanciranim, neemotivnim, sa konkretnim uplivom u pacijentova osecanja. Dogovor izmedju njih dvojice je postignut, i Filip se pridruzuje Dzulijusovoj tarapeutskoj grupi, a njegovo prisustvo otvara nova pitanja. Neki mu zavide, a neki ga optuzuju, ne uvidjajuci da za svoje postupke mogu da okrive samo sebe. A Sopenhaurov zivot i misljenja se uplicu u zivote svih ucesnika u grupnoj seansi, pa i samog Dzulijusa.
Citajuci vidimo kako je posao tarapeuta izazovan i tezak, i kako duhovni savetnik balansira svoja sopstvena osecanja, pritom se odupiruci osecanjima mnogih koji dolaze samo da se iskukaju, nevoljni da se menjaju, ili kako je prelep osecaj kada tarapeut moze da uvidi da se njegovi pacijenti menjaju na osnovu svojih sopstvenih uvida (i u romanu se desilo preobrazenje clanova grupe i uvidi u sopstvene licnosti – kritikovanje Filipa pretvara se u iznosenje sopstvenih, nikad ranije priznatih moralnih padova, a i Filip se promenio na bolje).
Ova izuzetna knjiga nam otkriva ono sto smo zaboravili, da je filozofija dala mnoga resenja koja se koriste u danasnjoj psihoterapiji (dokaz da je filozofija nauka nad naukama, osnovica svih), i poucava nas da mozemo izvuci nesto pozitivno za nas dalji razvoj iz svih situacija. Moze nas dovesti do prihvatanja odredjenih ideja i resenja, sto bi se mozda pretvorilo u “umereni sopenhaurizam” ili podstaci na dalje, drugacije razmisljanje, ali ce svakako dovesti do knjizevne zaraze – zelje da se cuvena autorova knjiga o Niceu ubrzo procita.
p.s. prevod je na nekoliko mesta izrazito bukvalan, no sreca je da se radi samo o frazama, a ne o sustinskim delovima dela.

Ostavite komentar