Književni stil

MOJA LJUBAV NIKOLA TESLA

Korica Moja ljubav2Dkopija 199x300 Književni stil
“Čula sam glasnika koji grozničavo lupa na Nikova vrata, jer je poruka hitna. Moja goruća energija, nastala naprasno posle lenjog i besciljnog gledanja kroz prozor, prenosila se gradom, putem tog ludačkog pisma, nisam se kajala što će se Nik uznemiriti i pomisliti da se nekome od nas nešto desilo, nisam osećala ništa drugo, samo nagon, neverovatan nagon da mu odmah nešto kažem. Oh, kako je silan bio taj nagon koji cepa udove, struji telom i peče”

“Napisala sam mu prekorevajuće pismo. Rekla sam mu da nam šalje hladne telegrame. To je istina, šturi su i veoma hladni. Rekla sam mu da je okrutan što je suprotno od bilo kog Amerikanca. I to je istina. Niko koga znam nije tako okrutan. Mi se svi vežemo jedni za druge. On može bez svih”.

“Došao je! Poslušao me je, ili je došao samo zbog Roberta? Oh, ne znam, ne mogu da procenim. Kad je ušao, dočekala sam ga sama. Bilo je to prvi put da sam bila sama sa njim. Možda mu je bilo malo neprijatno, ali se trudio da to prikrije. Frizura mi je bila prelepa, moja teška kosa je bila poslušna i talasi su bili divni – gusti, glatki i sjajni. Lako sam strčala niz stepenice, kao devojčica, i širom otvorila vrata. Uneo je hladnoću sa sobom i živ miris grada, ali lice mu je bilo i dalje bledo i meko, nedodirnuto večernjim mrazem, nimalo crveno. On je zaista ogradio prostor oko sebe i ne dozvoljava da išta utiče na njegovo telo i um. Oh, taj naš zajednički momenat!”

BEOGRADSKE MAJSKE PRIČE

Copy of ana a resize1 Književni stil
“Gledala sam ga kako prolazi kroz visoku, lepu, belu kapiju, pored bucmastih kamenih pehara duž ograde parka, i kako prelazi ulicu, sve do ulaza u naš fakultet. U nekoliko nesvesnih trenutaka nisam osećala ramena i nisam znala ništa. Gledala sam u njegova ramena u crnoj ispranoj majici, a svoja nisam imala. Kao da su otišla sa njim, zalepljena. Kasnije ću to stanje prepoznati kao silvijaplatovsku tugu, venčanost za grč. Bila sam spremna da u jakom grču uživam, kako bih nekako i dalje bila u kontaktu sa njim”.

“Ophrvala me nova, slatka neizvesnost. Uveliko nalik smislu. Možda čak i sam smisao. Gde je, kako raste, kako zri, kada ću je ponovo sresti, koliko če vremena proći, kopkalo me. Čekao sam je sa savršenim mirom kakvim se kreću ostaci kometa od leda i stena u Saturnovom veličanstvenom prstenu. Polako, uporno, neminovno, proizvodeći muziku sfera. Čekao sam je lako, verno, precizno. Čekao sam je ćuteći. To čekanje je postalo moj novi smisao, moj dugotraženi novi svet, nešto samo moje”.

DUET DUŠA

duet dusa1 Književni stil“Kad su prošli, prateći niz konjanika, u raskošnoj kočiji, munjevito, najjasnije sam video odsjaj njihovih glava. Kraljevu belu kapu sa peruškom i kraljičin veo od čipke. Zlatan trag mi se ugnezdi pred očima, topeći se, rasplinjavajući se, bojeći me. Povorka je skrenula uličicom ulevo ka Sabornoj crkvi, okićenoj, ka šarenom tepihu na ulazu, narod, nahrupivši za njima, izgura me u stranu. Slike se rasprišiše, ljudi otrčaše, zastadoh pored oniže kafane sa nekakvom kukom na vratima, pa onda u ulicu iz crkve, pored naherenog plota i kuće sa visokim dimnjacima. Zadržah zlatne, treperave tačke, kao prezrele maslačke, ispod čela. Mrestile su se.”

“Izvorska vila, rusalka, šta li je, pitam se, dok njena vatrena kosa prži moj pogled. Kosa, mogao bih odatle da krenem. Kosa duga, divlja, talasava, grcava i gusta kao nesmiren potok po kome želiš da gaziš. Grgurava, gusta grivna, splet krivudavih munja, bogata kao cvet božura, mirišljava, glatka kao slap, nezadrživa. A boja, boja koju nazivaju riđa (kakvu ranije ne videh u selu), zagasito crvena, bakarna, plamena, gori, valovita, svetli, čarovita. Prekriva ramena, nije skupljena kao u gospođa, namerno, da se uoči, da se zbog nje umire.”

“Osetih samilost. Ljubav prema onom kog sam mrzela. I onda, postadoh lakša. Kao da sam skinula tešku krinku. I pomislih, to što me je ukrao ima razloga, smisla. To što me je živu zakopao naučilo me. Iskustvo dna podiglo me. Površinski sloj skliznuo je sa mene tu, pod zemljom. Skinula sam, shvatih, svoju koru prethodonsti, uvreženih ponašanja, strahova, neodgovarajućih maštanja. Sazrela sam kao klas.”

JELENA ANŽUJSKA

jelena anzujska Književni stil“Konačno, prasak zore. Laka magla. Boje se pomaljuju. U početku sluzave. Sveža reka. Dolina je ošumljena. Miris bezglasnog jutra se meša sa mirisom čudesnog cveta, tih grozdova punih sitnih ljubičastih očiju. A boja, ljubičasta. Jaka i slaba, tamna i blaga, grozdovi se razlikuju. Kuda god pogledam, oni.”

“Crkva, vidim je. Beli se. Blešti. Crkva-grad. Krta školjka, miruje, njena belina para oči. Raspukla se, skrajnula nebo, iznikla preda mnom. Sveža. Svetla. Studene boje. Ponosna crkva od belog i gvozdenoobraznog mramora. Stojim, a kao da se vrtim. Zdanje me dodiruje, ne mogu oči da odvojim, vezujem se, gledam, celivam. Široka crkva, da je prigrlim, vid da izgubim, ne marim, ona sija, da izgorim, da joj ljubim prag želim, da Boga prizivam, kulja moja radost, da plačem, počnjem.”

” Ležim na beloj, mirisnoj zemlji. Iz dubine leđa mi izlazi gladna zmija, otklupčava se i liže leđa, upliće se u moju kosu boje pepela. Gnezdi se na temenu, palaca i nestaje.

Pred očima mi je, na tren, Provansa. Topao vetar, mirisna polja lavande i daleki šum mora.
A na čelu mi je brvno, da ga pređem.
Izdah. Nema tereta. Nema bola.”