Moja ljubav Nikola Tesla

Korica Moja ljubav2Dkopija 199x300 Moja ljubav Nikola Tesla

Vašington, sredina devetnaestog veka. Katarina Mekmehon je puna života, želi nešto više, želi igru, uživanje, drugačije doživljaje. Upoznaje Roberta Andervuda Džonsona, stabilnog čoveka, koji je na pragu pesničke i uredničke karijere. Odlučuje se da se uda za njega. Njena prva avantura je preseljenje u Njujork, grad koji ubrzano raste u nebesa. Katarinina duša željna svakakvih ispunjenja je samo delimično srećna. Ima skladan dom, rađa dvoje dece (Oven Mekmehon Džonson i Agnes Mekmehon Džonson), njihova kuća u aveniji Leksington postaje stecište mnogih umetnika i naučnika. Upoznaje Marka Tvena, Teodora Ruzvelta, Džona Mjuira, Radjarda Kiplinga, uživa u večito mladom i napretku okrenutom Njujorku, putuje sa Robertom u Evropu. Ali, nešto nedostaje. Njene ogromne žudnje još uvek nisu zadovoljene.

Krajem 1893. godine Tomas Komerford Martin u dom Džonsonovih dovodi novog čoveka. To je naučnik Nikola Tesla. On je iz drugog sveta ili, kako se Katarini čini, iz sasvim druge dimenzije. Naučnik-čarobnjak menja njen dotadašnji svet, donosi joj svebojne vatre, uzburkava njene misli, ostavlja goruće tragove u njenoj duši. Da li je svestan ili nesvestan kakav uticaj ima na nju? Da li to utiče na njega? Kako se ona bori sa činjenicom da je postao najbolji prijatelj njenog muža? Sve te misli Katarina zapisuje u svoj dnevnik. Ona voli, pati, žudi, koketira, smišlja i traži. I po prvi put živi punim plućima, bez obzira na činjenicu da je čovek koga voli podredio svoj život nauci.

Igrajući svoju igru u ljubavno-prijateljskom trouglu Katarina iznosi na videlo sopstvene snove, prepune strasti, razgovore i druženja sa Nikolom Teslom i svoje hrabre postupke u želji da ga osvoji, prati pomno njegovu karijeru, do kraja života rastrzana između poštovanja prema mužu i duhovne povezanosti sa teško dokučivim naučnikom.

Katarina Mekmehon Džonson prolazi putem koji je prepun trnja, iskušenja i odbacivanja. Međutim, ona je potpuno svesna da je njena istina večna.

Opisuje i odrastanje svoje dece, njihove živote, umetnički život svog muža. Opisuje sopstvene ponore i grotla koji joj vrlo često razdiru čitavo telo.

Katarina Mekmehon Džonson umire 1924. godine. Njena poslednja poruka je bila vezana za Nikolu Teslu.

Ovo je priča o inspiraciji, stvaranju, čarobnjaštvu i neprolaznoj ljubavi koja prevazilazi okvire svetlosnih ogledala u koje možemo da gledamo. Ovo je priča o žrtvi i bezuslovnoj privrženosti, o istraživanju, davanju, očaravanju, o svetlucavim srodnim dušama koje se ipak spajaju jednom, nekad, onda kada je to dopušteno, u sred sveprožimajuće energije koja nikada ne nestaje.

“Čula sam glasnika koji grozničavo lupa na Nikova vrata, jer je poruka hitna. Moja goruća energija, nastala naprasno posle lenjog i besciljnog gledanja kroz prozor, prenosila se gradom, putem tog ludačkog pisma, nisam se kajala što će se Nik uznemiriti i pomisliti da se nekome od nas nešto desilo, nisam osećala ništa drugo, samo nagon, neverovatan nagon da mu odmah nešto kažem. Oh, kako je silan bio taj nagon koji cepa udove, struji telom i peče”

“Napisala sam mu prekorevajuće pismo. Rekla sam mu da nam šalje hladne telegrame. To je istina, šturi su i veoma hladni. Rekla sam mu da je okrutan što je suprotno od bilo kog Amerikanca. I to je istina. Niko koga znam nije tako okrutan. Mi se svi vežemo jedni za druge. On može bez svih”.

“Došao je! Poslušao me je, ili je došao samo zbog Roberta? Oh, ne znam, ne mogu da procenim. Kad je ušao, dočekala sam ga sama. Bilo je to prvi put da sam bila sama sa njim. Možda mu je bilo malo neprijatno, ali se trudio da to prikrije. Frizura mi je bila prelepa, moja teška kosa je bila poslušna i talasi su bili divni – gusti, glatki i sjajni. Lako sam strčala niz stepenice, kao devojčica, i širom otvorila vrata. Uneo je hladnoću sa sobom i živ miris grada, ali lice mu je bilo i dalje bledo i meko, nedodirnuto večernjim mrazem, nimalo crveno. On je zaista ogradio prostor oko sebe i ne dozvoljava da išta utiče na njegovo telo i um. Oh, taj naš zajednički momenat!”