Nagrađena priča

“Potraga”, priča koja je pobedila na konkursu za najoriginalniju priču o lavandi ili kamilici, u organizaciji Bonux-a 2007. godine

lavender 4 Nagrađena priča

POTRAGA

Ništa nije godinama remetilo moj podstanarski mir. Jeste, moram da priznam, gazdarica je bila naporna, ali ona je dolazila jednom mesečno po novac, a ostalim danima sam bio slobodan. U pravom smislu te reči. Mlatišumina 12, uđem kroz veliku gvozdenu kapiju, u niz kućica sagrađenih negde sredinom šezdesetih godina, u prvom ulazu samotna, tiha starica, sama, retko sam je i viđao. Druga kućica se nije izdavala. A treća vrata – moja, moje carstvo. Uvučem se i uživam. Slušam muziku, slikam (paunova pera, svakakva pera, ptice, zlatoptice, žar-ptice…). Centar grada, a tiha ulica. Sve na dohvat ruke, a prizor rustičan, neverovatan. Ponekad suludi zvuci, čudno se vetar ovde kovitla i kotrlja, ali ne smeta, naprotiv.

A onda ona. Kapija škripi, nedelja je, maj, lepo vreme, sedim na pragu i izvirujem. Devojka u haljini, krajevi se zavlače u sandale, beli, veliki šešir na glavi, starinski kofer, zatvara kapiju polako, posvećeno, ide ka meni. Rukuje se sa mnom, ispod pazuha joj izleti golubica. Marina. Nova podstanarka. Moj mir raskopčan, raskomadan, raštrkan, mislim, dovodiće društvo, ko zna kakve su sve mlađe devojke, ne hajem za svežinu njene kose, beli osmeh, malo stopalo. U grlu mi je knedla, govorim svoje ime, nevoljno. Ne želim.

Ovo je lavanda, jesi li znao?

Pita i pokazuje na žbun ispred mog ulaza. Ma briga me za lavandu. Nisam znao. Ne želim ni da znam. Ne volim što želi da se odmah odomaći. Sva zanesena dodiruje cvetove žbuna licem, kosom, prstima, uživa, predala se, biljka je nežna, meni do tada neugledna. Marina priča o očarajavajućoj boji lavande i njenom snažnom, izdržljivom mirisu.

Ovo je pravo čudo, biljka je baš stara. Lavanda je retkost.

Divota, mislim. Grudi mi se stežu.

Marina otključava svoj stan, nestašno, haljina joj je duga, duga, a kosa sjajna. Ja kao povređeni pas. Vrtim se u svom stanu i osluškujem. Čekam je da pusti muziku glasno, da bezobrazno ukucava eksere, šta god, samo da mogu da počnem da se svađam, da je optužim. Čekam. Ništa. Čavrlja kao čvorak, skakuće, izlazi, zaliva lavandu , čisti prag, vezala je maramu, glatkog materijala, smeši se. Ne mogu da joj predam svoju ranjenost, odbija je osmehom.

U dvorištu je sigurno prijatno uveče. Zasadiću u ovoj leji još sveća. Divlji karanfil i krin. I hibiskus.

*

Svojim rečima briše moje. Moje, gorke i nerođene, ostaju u meni i truju me. Šeta ispod mog velikog prozora. Ne mogu ni da slikam. Zove me. Lažem da sam u velikom poslu. Da slikam. Hoće da vidi, opet ozarena.

Noću, noću diše duboko. Stojim pored zida koji spaja naše kućice i iščekujem. Ne greši. Nemam šta da joj prigovorim. A i dalje stojim. Zašto? Ujutru, kad skuva čaj i pomeša ga sa medom, osetim miris i jasno mi je. Ne mogu da verujem, ali priznajem sebi. Ne iščekujem više grešku. Iščekujem nju.

Noćima ne spavam. Slikam, ptice u omami, ljubičaste ptice, baršunastog perja, raznooke i velike. A jutrom je čekam da se probudi, pa slušam. Maj je topao.

Odakle je došla, ne znam. Ne govori. Izbegava. Utvarna je. Sedimo pored lavande u dvorištu i pričamo. Marina poznaje astrologiju. Crta moju natalnu kartu. Kaže da slikam ptice zato što želim da poletim. A nešto me vuče nazad, ne mogu. Ja krenem glavom kroz zid, pa stanem. A nebo me čeka.

Gledam u hijeroglife koje je nacrtala u krugu. I nebo mi je ljubičasto. Može sad da priča šta hoće samo da je tu.

Priča mi o Provansi, i kako su tamo nepregledna polja lavande, kako su jezičci njene cvasti tamni i gordi. Tamo bi ona da spava. Jedem njenu pitu od malina i slušam. Samo da je tu.

*

Nestala je, nisam je čuo. Zaspao sam jedne noći. Siguran i srećan. Kako sam smeo da se opustim? Osvrćem se po stanu, tirkizna paunova pera sam slikao. I zaspao. A nje nema. Ne miriše čaj. Nekoliko stabiljki lavande je otkinuto. Vrata zaključana. Marina kao i da nije živela tu. Odjednom sam sam. Odvratno sam. Nemam utehu. Nemam mira.

Leto je zrelo.

Vozim se trolejbusom po gradu, ni sam ne znam gde idem, samo da ne sedim kod kuće. Gledam ulice, tražim. Zagledam putnike. Nema je.

Osluškujem razgovore ljudi u trolejbusu. Dve žene.

Lavandi je sada prošlo vreme, ne možeš je više naći. Žene-travarice. Žene, drugarice. Običan razgovor. Moj znak.

Ne mogu je više naći? Moram je naći! Gde god da se skrila, učaurila, u kom god pupoljku da samuje sada, moram je naći. Ako treba, pretražiću sve doline. Na kraj sveta idem. Da nađem vlati njene kose, vlati-seme, da ih mirišem i budem srećan.

Zaključavam kućicu i stavljam ključ pod otirač.

Jutro je.

Idem u potragu za ljubičastim mirisom, negde mu je sigurno vreme.

Jutro je.

Nebo je sanjivo i purpurno.