19268 Luiza Bruks, ELLE, avgust 2009.

Luiza Bruks (Louise Brooks) je odrastala u Kanzasu na samom početku dvadesetog veka. Majka joj je bila pomalo zanesena pijanistkinja, a otac advokat, prilično nezainteresovan za vaspitanje dece. Devojčica koja će kasnije postati slavna glumica nosila je neke teške događaje iz detinjstva dugo u sebi, i tek ih pred kraj života osvestila i objasnila sebi i javnosti u retkim intervjuima na koje je pristala.

Od detinjstva je nosila i kratku paž frizuru, koju je hrabro i ponosno uvela u svet filma i mode. Njena frizura je bila toliko čuvena i kopirana tokom dvadesetih godina među devojkama i mladim ženama da se smatra jednom od deset najuticajnijih frizura svih vremena.

Kako je Luiza dospela na svetlost pozornice? Još u ranoj mladosti počela je da uči igranje u tada avangardnoj školi za moderni ples, plesnoj trupi Danishawn, u želji da telom iskaže svoju nemirnu prirodu. Igračku družinu je morala da napusti posle dve godine, zbog sukoba u koje je upadala zbog svog karaktera. Međutim, još jedna stepenica se uskoro pojavila pred Luizinim korakom, baš ona prava, koja vodi ka još većem uspehu. Barbara Benett, njena prijateljica i u to vreme glumica, pozvala je Luizu na Brodvej, što je Luiza dočekala sasvim spremno i sa žarom, zablistavši u čuvenim „Zigfildovim ludorijama“. Njen čuveni korak, pokret, frizura i želja u očima bili su ubrzo primećeni. Potpisala je petogodišnji ugovor za Paramount Pictures.

Posle prve manje uloge u „Ulici zaboravljenih ljudi“ postala je glavna glumica u nemim filmovima. Imala je zvezde u očima i tugu na čelu. Gledala je publiku sa ekrana kao vrabac, kao zavodnica, kao moćnica. Slikala se u prevojima baršuna i satena, i u najmodernijim sjajnim haljinama, bila je foto-model.

O njoj se pisalo, o njoj se pričalo, znalo se da je posećivala Čarlija Čaplina tokom premijere njegove „Zlatne groznice“. Bila je novo, sveže lice, sasvim drugačija, nežna, setna i gruba u isto vreme, i dostižna i nedostižna, suptilna, sveprisutna, a u stvari sama. Postala je slavna, zavodljiva, igrala je u lakim komedijama i filmovima o modernim devojkama tog doba, imala je krotko jednostavnu eleganciju spojenu sa prikrivenim žarom u očima, koji je jedva čekao da bude polako otkrivan. Bila je smela, žene su je imitirale, slikala se sa jako našminkanim očima i mat karminom, zanosno je gledala u objektiv. Njena nonšalantna rafiniranost je bila neponovljiva. Trošila je puno, volela je luksuz i provod.

Bilo je to vreme živog, otežalog, toplog džeza, vreme raskošnog glamura, žene su nosile uska odela, kratke satenske haljine sa mnogo dugih niski bisera, išle su u klubove, pušile cigarete na dugim muštiklama, prkosno i izazovno. Glamur tog doba je bio i nametljiv, dečačko-zavodnički, žene su imale sjaj na kolenima, ravne haljine, gola ramena, volele su krzno. Vozile su bicikl i automobile, konzumirale su alkohol, prepuštale se čarlstonu, u cipelama koje idealno prate liniju stopala. Džez je bio i jak, razuzdan, vrcav, bočice za parfem raskošne, od kalaja i olova, sa mnoštvom staklića-sazvežđa, čajnici sa motivima drveća jarkih, sunčanih boja. Razuzdane i dokoličarske dvadesete, šeširi od filca tik uz lice, nalik zvonu, i Luiza Bruks, bele kože, crne kose, koketa, dama, distancirana vladarica tog doba. Luiza je igrala i u snu, glumila je lagano, opušteno, glumila je pogledom, bila je devojčica, vamp igračica na trapezu u kostimu od perja, život joj je bio igra, pokret, sloboda, novost. Bila je nemirna i nesmirena, pametna i netrpeljiva prema lažnom moralu i neprofesionalnosti, bila je iskrena, oslobođena lažne skromnosti, unikatna, žena-dragulj.

Svoju najčuveniju vamp ulogu u Americi je ostvarila u filmu „Devojka u svakoj luci“, a najbolju u „Prosjaci života“(„Beggars of life“). Međutim, Luiza nije mnogo volela Holivud. Njen nezavistan duh ju je uskoro odveo u Nemačku.

U Nemačkoj je igrala u tri antologijska filma. Scenariji su bili kao pisani upravo za njenu oslobođenu senzualnost i misteriju u krajičku njenog pogleda. Prvi je, „Pandorina kutija“, gde igra impulsivnu devojku Lulu. Lulu, igračica u vodvilju kojoj narav ispisuje tragičnu sudbinu, sada je čuvena ikona džez doba i jedna od najbolje odigranih uloga svih vremena. Usledili su „Dnevnik izgubljene devojke“, film o nevinoj i buntovničkoj prirodi junakinje i o njenom burnom životu, i „Prix de Beaute“, koji su cenzurisani. „Prix de Beaute“ joj je prvi zvučni film, u njemu i peva.

Lulu i druge devojke koje je igrala ličile su na Luizu, bile su ljubopitljive, sveže, ljupke i nestašne. Igrajući ih, Luiza je gledala publiku i molećivo i strasno. Puštala je kameru ka sebi, u sebe, prepuštala joj se. Bila je idealna za krupan kadar.

Tridesetih godina Luiza se vratila u Holivud, ali je dočekana hladno, i kao jedna od glumica koja je stavljena na crnu listu. Zamerali su joj skoro sve – britkost govora, iskrenost, seksualnu oslobođenost, što je pozirala naga, njene veze sa muškarcima. Zamerali su joj jedinstvenost. Imala je lep glas, a glasine su kružile da ga nema, i da nije podoban za zvučni film, koji je sve više potiskao nemi. Holivudski studiji nisu želeli da angažuju nekog ko će kritikovati loše scenarije. I dalje je slušala samo sebe, i ako bi u očima drugih pogrešila u odluci, nije marila. Ovog puta se povukla iz filmske industrije za sva vremena, odbivši ulogu koja je proslavila Jean Harlow.

Udavala se dva puta, za reditelja jednog filma u kojem je glumila, A. Edwarda Sutherlanda i za čikaškog milionera Dearing Davisa. Oba braka su trajala kratko. Fatalnu ljubav je doživela sa George Preston Marshallom, predsednikom i vlasnikom NFL kluba Wahshington Redskins. Njega je srela sasvim slučajno, kao što to obično biva kod svih fatalnih ljubavi.

Posle blistave filmske karijere Luiza postaje obična prodavačica u radnji na Petoj aveniji. Povremeno je snimala ponešto za radio, što nije bilo medijski propraćeno. Bila je skrivena, sklupčana u svojoj ekskluzivnoj samoći, i dalje je imala buran seksualni život, ali i dalje je bila daleka. I prkosno izdržljiva.

Pedesetih godina su je otkrili francuski istoričari filma, Henri Langlois ju je proglasio boljom od Grete Garbo i Marlen Ditrih. Otkriće njenog lika je zaista bilo osveženje, tako se dobro bila sakrila. Ponovo su njene fotografije i fimovi bili zanimljivi, ona u njima jednostavno postoji, njena pojava je dovoljna, dominantna, upečatljiva.

James Card, istraživač filmske umetnosti, je ubedio Luizu da piše o filmu. Prihvatila je. Eseje je objavljivala u časopisima „Filmska kultura“ i „Fokus na film“. Svoje dragoceno iskustvo je prenela na papir, uz, naravno, uvek oštre i iskrene komentare na sve događaje. U isto vreme je počela da piše i autobiografski roman, ali je rukopis uništila. Zbirka njenih tekstova o filmu objavljena je početkom osamdesetih godina pod nazivom „Lulu u Holivudu“.

U starosti je živela sama. Umrla je sredinom osamdesetih, od srčanog napada. Luiza Bruks, Lulu, džez devojka, devojka sa paž frizurom, plesačica, manekenka, glumica, slobodan duh, postala je jedna od ikona prošlog veka.

Ostavite komentar