cover1 225x300 RimNisam volela Rim. Uvek sam smatrala da je rimska atnička kultura očigledna kopija grčke, koju obožavam svim srcem. E, onda sam otputovala u Ameriku i tamo se rodila ideja o Rimu. Čudno, ali istinito. Čitala sam u originalu knjigu “Jedi, voli, moli” Elizabet Gilbert koja svoje jednogodišnje putovanje puno traženja počinje baš u ovom gradu. Pošto sam u Americi bila zbog sopstvenih istraživanja, a znala sam da mi je i Rim potreban zbog istih, malo se slomilo krta ljuska jajeta kojim sam bila obavijena. A posle nekoliko dana stigla je poruka u Ameriku, od mame – da je oduševljena mojim slikama i da mi je sledeće putovanje Rim. Ona nije ništa znala o mojim razmišljanjima! Tada sam znala – moram ići u Rim. Zbog K. najviše. Ali i zbog sebe.

Kada sam odlučila da putovanje bude za Uskrs, kontaktirala sam prijatelje, želeći da “imam” njihove prijatelje u Rimu, ne da bih im smetala, naravno, već da ih upoznam na kratko, kao što je radila i Elizabet Gilbert. To se ispostavilo kao dobar potez jer mi je prijatelj Poki preporučio svoju prijateljicu Draganu Moles. Bile smo u kontaktu preko interneta i ona je rekla da može da mi pronađe smeštaj. Kada sam čula o čemu se radi, odmah sam prihvatila. Naime, hotel je osnovala kaluđerica, i to je kuća za namernike-hodočasnike. To je pravi hotel, Casa Madre Speranza, koji ima i kapelu i u njemu rade kaluđerice. Odmah sam prihvatila, rekoh. Elizabert Gilbert je posle Rima putovala u ašram u Indiju. Kako ja znam da neću ići u Indiju, ova ponuda mi je bila mnogo zanimljiva, jer sam u Rimu spojila i religiozni aspekt iz romana sa svojim namerama.

Pre samog puta sam se malo snebivala, jer ipak je to za mene bila nova avantura – ići skroz sama. Lutala sam ja sama po Londonu i Njujorku, ali neko me je čekao na aerodromima i upućivao u gradove. Išla sam sama iz inata na more (Herceg Novi), ali i tamo me je neko čekao. Išla sam sama na pokloničko putovanje u Rumuniju, ali sa grupom. Išla sam sama u manastir Gradac, i snašla se za prevoz dotle, ali, opet, to je naša zemlja…Ovo je bilo snalaženje u potpuno nepoznatom gradu, od trenutka sletanja. Doduše, imala sam detaljna i vrlo korisna uputstva od drage Dragane bez kojih ne bih mogla – kako da dođem do železničke stanice i kako odatle do hotela. Na tim uputstvima sam joj zahvalna. Ali, bilo je straha pred put. No, sada, kada ovo pišem, drago mi je što je bilo straha – i pored njega sam učinila korak, a to je ono što se važi.

Rim sam uvek posmatrala kroz njegova tri sloja. Rim je bio onaj koji gazi (antičko vreme), onaj koji naređuje (srednji vek) i jeste onaj koji uživa (današnjica).

Pre nego što sam krenula mnogi su mi rekli da je Rim opasan grad i da se čuvam. Ipak se sve završilo dobro. Na lifletu koji se može dobiti u hotelu piše: “May the pilgrims leave happily because they have found Peace”. Na ulazu u hotel je statua Mary Queen of Peace (Marija, kraljica Mira) koja prima sve posetioce. Znala sam da sam pod zaštitom. Na putu vozom od aerodroma do glavne železničke stanice Termini primetila sam rastinje – mešavinu poznatog drveća i nekog nalik onom, rekla bih, u Africi. To drveće mi je ostalo jedan od najsimatičnijih utisaka.

Dok sam dolazila do hotela pomislila sam da Rim može biti i čistiji. Kada sam prvu noć legla sa velikim planovima za sutra, u ponoć su se čula radosna zvona, i ja sam bila radosna, jer je počeo Uskrs.

Hotel je sasvim pristojan, veoma čist, moja jednokrevetna soba je bila veća od mnogih dvokrevetnih u kojima sam odsedala, kupatilo zaista opremljeno, zadovoljna sam. Za doručak je sve goste čekalo veliko čokoladno jaje sa iznenađenjem uvijeno u šareni papir!

Pitala sam se da li je Rim pretežno žute boje kao i sever Italije, i bila sam u pravu. Fasade su stare, a njihove glavne boje su žuta, narandžasta i zemljane nijanse. Prvo sam otišla do Koloseuma. Od Terminija ima pola sata umerenog hoda. Koloseum jeste impozantan, zaista. On je lavlji i zjapeći. Među ruševinama carskih palata i foruma, koje su odmah do Koloseuma može se osetiti istorija – protok vremena. Sedeti na suncu u starom rimskom gradu je pravo uživanje u momentu. Tu su lepeze od opeke terakota boje, mada, moram priznati, mislila sam o Akropolju! No, bez sumnje, iz ovog mesta se vladalo svetom i to je za poštovanje. Prošla sam pored Saturnovog hrama. Saturn, taj mitološki “đavo” koji nas “muči” energijom dok ne prihvatimo da vreme ne postoji i da je jedino realno vreme sadašnjost.

Uputila sam se pored spomenika Vitoriju Emanuelu II i palate Venecija, onda ulicom (via) Cestari, gde se oseća miris pice i čula sam zvona – to je Rim, trenutak u vremenu ponovo je uhvaćen u mojim mislima. Ulica je lepa, uska, prava italijanska, žuto-narandžasta. Onda sam krenula do Minervinog trga do Panteona. Panteon – od grčkog Πάνθειον, što znači “za sve bogove”. Samo ime je veličanstveno i univerzalno i dopada mi se. Oko njega su, naravno, malo izanđale narandžaste fasade (možda se popravljaju baš zato da bi naglašavale starost Rima?) U svakom slučaju, one se na ovom mestu slažu sa atmosferom. Od Panteona se brzo može stići do fontane di Trevi, a na tom putu se može naići i na domaći sladoled. Sladoled (gelato)! Italijanski je zaista najbolji. Tu se prvi put od dolaska setih Elizabet Gilbert.

Fontana je lepa, nisam očekivala da je u udubljenju, drugačije sam je zamišljala. Velika je gužva oko nje, ali ipak sam uspela da bacim novčiće. Od nje se isto brzo stiže do Španskog trga, preko ulica koje imaju divne butike i ekskluzivnu robu (cipele i ostalo). Recimo, Via Frattina, Via Condotti…Prepune su ekskluzivnih radnji. Male ulice koje se “šire” od Via Condotti su lepe, uske, sa restoranima, otmene (to je braon-narandžasta otmenost). Sedela sam na ručku sama, ono što u Beogradu ne radim baš često i jedem divnu pastu. Eto dokle me je dovelo čitanje knjiga!

Španske stepenice – mesto gde ljudi sede i to je atrakcija. Na vrhu je crkva, a dole se vide prelivanje prljavo roze boje i zemljano-narandžaste, reke ljudi u eksluzivnoj ulici i crkva svetog Petra u daljini. Ja sam, naravno, sedela na stepenicama kao i svi (ako niste sedeli na tim stepenicama, niste bili u Rimu!), ali sam se pitala gde li je broj 26 i kuća Kitsa i Šelija. Ispostavilo se da je kuća na samom trgu, pored početka stepenica. Ona je sada muzej. Ulazim u njega i jedna sam od retkih turista koji tu zalaze. Muzej je zanimljiv – ima knjiga, dokumenata, slika, grafika – ko je sve od anglosaksonskih pisaca živeo u Rimu. Prvenstveno je posvećen romantičarima. To je poslednji dom velikog Kitsa, a i Bajron i Šeli su tu, kroz slike, pesme i reči.

Preprodavaca ima svuda po gradu, a ovde posebno. Prodaju se kopije tašni i još mnogo toga i nekako mi to ruži atmosferu grada. Priznajem da je Pariz osakatio moje “ahove”. Toliko sam puta duboko rekla “ah” u tom gradu da mi je retko šta više uzbudljivo. Pogled sa Empire State zgrade, ok, ima još toga, ali Pariz…Da li je to šteta? Ili istina?

Vratila sam se do spomenika Vitoriju Emanuelu II koji se popularno zove Il Vittoriano, a i dalje sam mislila o sladoledu! Verovatno sam se na ovom putu ugojila kao i Elizabet Gilbert!

Via dei Fori Imperiali je zanimljiva ulica koja opet vodi do Koloseuma. A onda je došlo veče i susret sa Draganom Moles, operskom pevačicom. Ona je sopran i predavač (pedagogia vocale · Accademia teatrale, Sofia · Master pedagogia vocale, NBU · dottorato (in corso)). Pričale smo o caru Konstantinu (ona je rodom iz Niša), carstvima, našim naravima…Njeno viđenje Rima mi ga je emotivno približilo grad. Rekla je da Rim nije ulickan, već je onakav kakav je, beskrajno star i večan. U pravu je. Pričala mi je kako svakog 12.juna crvene latice ruža padaju kroz otvor na Panteonu, kako je život u kući u Pompeji bio sličan savremenom – u kući iz srednjeg veka bi bilo sada nemoguće živeti, a u kući iz Pompeje bi bilo moguće, imali su skoro sve uslove kao i mi, kupatila su se grejala, recimo. Dragana voli Rim svim srcem. Mislim da je nekada živela tamo.

Rim je spoj Mediterana (zelene i braon žaluzine, palme, neobično rastinje) i antičkih građevina koje “izviru” odasvuda, one su matore, bele, sive, obrasle, isprane, ali mudre.

Ulazak u Vatikan donosi utisak mirne moći. Muzeji ne rade nedeljom što sam znala, ali nisam znala da ne rade na uskršnji ponedeljak. Ipak, crkva (bazilika) svetog Petra je, naravno, otvorena. To je crkva kao iz grandioznog sna, zaista, pitate se da li postoji. Red za ulazak je neverovatan, a redovi su posebni i za penjanje na kupolu i za grobnice ispod crkve, gde su grobovi svetog Petra i papa.

“Velika” sveta mesta se suočavaju sa problemom galame i stapmeda. Ljudi idu u krug i prolaze pored svetnje, nošeni masom. Izuzetak su oni koji zastanu. Ljudi idu u krug da bi videli ono što piše u vodičima, mora se videti ono što su i svi prethodni videli, a unutrašnji vid se malo zapostavlja. Bilo mi je drago što sam tamo, ali sam malčice čeznula za najmanjom crkvom u nekoj šumi u kojoj ću biti samo ja pred Njegovim Licem. Penjanje i spuštanje na vrh bazilike je pomalo klaustrofobično, naročito u delu gde se telo prilagođava kupoli, ali se isplati. Sa vrha je Rim, kao i uvek, žuto-narandžast. Umereni mediteran, tako bih opisala dah. Posle sam sedela na pločniku u Vatikanu, gledajući u čelo bazilike, odmah ispod obeliska, i razmišljala kako velike crkve postaju sve više turističke atrakcije.

Od Vatikana sam išla do trga Navona opet ka Panteonu. Na trgu su slikari na otvorenom i restorani, ali i opet gomila lažnih torbi na prodaju na ulici, ne može se proći od njih, to mi je već postalo iritantno. Žurila sam u Panteon jer mi je tamo atmosfera divna. U njemu sam imala osećanje zaokruženosti, ispunjenosti, slave, povezanosti… Najlepše mesto u Rimu je Panteon i, rekla bih, najmoćnije. Ono je jednostavno skladno i jednostavno sveto.

U Via Condotti su radnje opet bile zatvorene, ali nisam marila, bilo mi je svejedno. Kao Elizabet Gilbert, uživala sam u trenucima i u hrani. Opet sam sela u restoran, i opet naručila pastu, ovog puta uz limunčelo.

I Rim ima Trg Republike. Zapazila sam radnju Ante prima, u kojoj ima originalnih stvari. Inače, utisak je da ima zaista u gradu puno lepih italijanskih, nama nepoznatih brendova i dosta originalnosti. Ipak, na Trgu Republike sam osetila čežnju za mojim gradom, gde sam ostavila dušu i čiju dušu znam. Duet duša?

Uveče sam uvek pri ulasku u hotel čula molitvene pesme sestara. Čudan je taj hotel, u pozitivnom smislu, desni prolaz vodi ka mermernim stepenicama, liftu i prostranim sobama, a kroz levi se stiže u kapelu. Iznad kreveta su krst i Madona sa Hristom, a na stočićima religiozni tekstovi na italijanskom.

“Signore, questa parabola la dici per noi o anche per tutti”?

Preptoslednjeg jutra vreme je za kapućino. Pila sam kapućino u pravoj italijanskoj atmosferi sa Draganom Moles i njenim prijateljem dott. Luigi Maria Picco di Montenero, koji je Gran Duca di Arcadia – Principe di Laudicea Capo della Casa Reale ed Imperiale Lavarello Obrenovic di Serbia Bosina Constantinopoli Capo degli Ordini Dinastici. On je potomak kraljevske loze Obrenovića i bila mi je čast da ga upoznam. Došao je na motoru – u Rimu je to uobičajeno i simpatično, kacige su uobičajeni deo aksesoara! Dragana je divna diva, iskrena, prava, pravdoljubiva i rodoljubiva. Ona je uzela i kroasan sa čokoladom uz kapućino, ja sam se suzdržala, iako je izgledao slasno, ipak je gelato bio previše u mom jelovniku tih dana! Princ je pun nekoristoljubive ljubavi prema Srbiji i bilo mi je drago da smo razgovarali o Obrenovićima.

Red za kupovinu karata za muzeje u Vatikanu je ogroman, ko zna koliko puta veći od onog za ulazak u baziliku, čeka se dva sata! Ali, dobro, zato sam i išla. Bilo je dobro što sam “podelila” obilazak Vatikana na dva dana, tako da sam “dozirala” uživanje u  gradu i muzeje. Sala Muza je meni draga, to je blago kipova u nizovima, sala tapiserija je mračna, sala mapa i bibloteka su veličanstvene. Sikstinska kapela je divna – Mikelanđelo je, naslikavši Božiju i ljudsku ruku, pokatao šta jedna ljudska (njegova) ruka može da stvori uz pomoć inspiracije (Božije ruke).

Posle Sistine, kako je ovde zovu, otišla sam na picu margaritu koja je bila f a n t a s t i č n a! Imala je najtanje hrskavo testo i božanstven ukus.

Inače, Rim je prepun cipela i haljina – ako to želite da kupite, dođite u Rim.

Oprostila sam se od Rima u Panteonu. To je moje omiljeno mesto tamo – hram sa magičnim otvorom kroz koji dolazi božansko. On je spoj antičke i nove hrišćanske spiritualnosti.

 

Ostavite komentar