webs 300x225 Budapest, drugi put

Budimpešta, drugi put…Sasvim drugačiji odlazak od prvog, kada sam bila u grupi. Sećam se piletine sa medom, jurenja (gubljenja) zbog žabe na federu, dana u Sent Andreji i čuvenog ručka boema koji mi je danas prijatelj (kajem se što sam tada bila na dijeti). Drugi put sam bila sa čovekom koji je ne tako davno rekao da ne voli starogospodske srednjeevropske gradove (Beč, Prag, recimo) kojima pripada i Budimpešta. Divno je kada u nekom gradu imate i prijatelja-žitelja koji može unapred da vas uputi u tajne (koji su najbolji pabovi, recimo).
Budimpešta mi je i pre prvog odlaska bila zanimljiva, zanimala sam se iz nekih drugih razloga za Mađare i mađarsku kulturu, čitala Magdu Sabo i Petera Esterhazija zbog svega toga. Posle prve posete mi je ostao utisak da je to jedan čudnovat i specifičan grad, naizgled miran, a u stvari vrlo neobičan, mračan, čak perverzan. Moji prijatelj-žitelj kaže da nisam daleko od istine.
Trg heroja je prelep, lica na svim spomenicima su oštra i moćna. Ribarski bastion, ja ga krstila “Ribarsko naselje” je otmen i večan, a pogled na Dunav i parlament ostavlja bez reči. Za večeru sam uzela gulaš, divan mađarski kulinarski izum, svaka im čast. U Vaci ulici je meni smetao miris kuvanog vina sa pomorandžom, bio mi je kiseo i grozan, a bilo ga je na svakom koraku, lonci koji su se pušili na hladnoći. Dosta smo sretali francuske turiste… ah, ta njihova produhovljena lica i duge kose kao u sedamnaestom veku, definitivno su najlepši narod u Evropi. Nisam mogla a da ne mislim o Parizu, naravno, uvek kada otputujem negde, poredim to mesto sa Parizom…
Stari deo grada oko “Ribarskog naselja” je divan, sa toplim bojama, ušuškan, neopterećeno star.
Budimpešta je grad secesije, okamenjenih vitraža, kitnjastih kombinacija, sve je to lepa secesija, koja budi nostalgiju. Budimpešta je grad iznenađenja. lepih mostova i mesto sa mnogo prilika za istraživanje.
Vajdahunuyad zamak je nalik Drakulinim zamkovima u Rumuniji. U njegovom dvorištu je spomenik anonimnom biografu kralja Bele III. Taj spomenik mi sada budi naviše nostalgije…Spomenik pisanju i biografima, meni tako bitan. Prodavačica u radnji sa suvenirima nam je rekla na ruskom “Srećna Nova godina”. Nemojte kupovati perece ispred zamka, nisu lepe nikako. Pored ulaza je jezero koje je na onoj niskoj temperaturi isparavalo, podsetilo me je na Rusiju, ne znam zašto.
Skrenula bih pažnju i na široku otmenost Andrassy ulice i suzdržanost Rakoczi (nisam stavila akcente na slova). A tek koliko još takvih ulica ima, tipično srednjeevropskih, lepih, neotkrivenih.
Lančani most zaslužuje poštovanje.
Moj prijatelj živi u najotmenijem kraju, preko puta zgrade opere, koja na svom licu nosi lica kompozitora (naravno, i Mocarta). Pričao mi je dosta o životu u Budimpešti i mnogo mi je zanimljivo da čujem priče od nekog ko ima direktno iskustvo i ko nije turista. Rekao mi je, na primer, da je tek u Budimu prava mađarska atmosfera u mestima za izlazak, da tamo nema turista i da je sve autentičnije. Budim je još misteriozniji, tamo ide samo crveni metro, i to dve stanice, i ima mnogo iznenađenja. Inače, u samom gradu ima puno interesantnih pabova koji su nešto između kafića i kafana, naravno, vrlo neobičnih i uvrnutih. Pamtim pab “Jelen”, što na mađarskom znači “sada”. Ništa nije slučajno na mojim putovanjima, pa ni taj pab. Simbolika imena meni mnogo znači, a u njemu je polumorbidna atmosfera, fantastično iskustvo. Naizgled obično, ali ne… zaista je specifičan, meni je drag zbog naziva, a ima još otkačenijih mesta…Takvih nema kod nas, a pamtim različitosti i poštujem ih, naročito kada se slažu sa mojim početnim utiskom o nekom mestu.
Uz svetlozlatni šampanjac i oštrice leda u Dunavu (divna sećanja) prizivam svoje vreme u Budimpešti…

Ostavite komentar