untitled1 London

London drugi put….i sve je drugacije, slojevitije. Prvi put, to je bilo a wish came true, velika zelja, jedna od najvecih. Pored toga, London za mene nije inostranstvo u pravom smislu reci. It is more than London. Zbog moje prijateljice i njenjih sjajnih klinaca. I zato sto u njemu stanuje engleski jezik, moj ljubljeni, tako milozvucan, koga sam izucavala, kome sam posvetila dobar deo zivota, koga poducavam. I zato sto u njemu stanuje engleska knjizevnost, koju sam izucavala, kojoj sam posvetila dobar deo zivota. I zato sto tamo stanuje engleski duh, sa kojim su me poistovecivali. Koga sam otkrila u trinaestoj, kroz pravu Uciteljicu, koga sam dobrano zivela.
Drugi ulazak u Veliku Britaniju ukljucivao je i dozu avanture, koja sada, na sigurnom, ima cudesnu zivotvornu draz.
Iznad Hitroa je JAT-ov avion opet kruzio pola sata, cekajuci odobrenje za sletanje. Ne bas tako prijatno iskustvo, drugi put. Nije bilo one spektakularne putanje kada se u preletu vide London Eye i Parlament. Obletali smo oko Oksforda (sto sam instinktivno pretpostavila).
Prvo sam otisla da vidim Tower Bridge, kao i prosli put. On mi je secanje na pocetke ucenja engleskog jezika, i BBC-jevu emisiju “Follow me”, gde se, naravno, nalazi u spici. On je simbol Londona, po meni najstamenitiji i najreprezentativniji. Tamo kad sam, onda znam da sam stvarno u Londonu.
A onda u ulice Oksford i Ridzent, da vidim sta ima u radnjama (a ima….svega, pravih rasprodaja).
Drugi put je opustenije. Drugacije. Nema one zestine i zurbe da se vidi sve reprezentativno i nezaobilazno (sto je samo po sebi razumljivo i na svoj nacin lepo). Tako da nema sada opisa Grinica, Tejt galerije, Londonskog oka, crkve Templ, Big Bena,Britanskog muzeja, muzeja nacionalne istorije, muzeja Viktorije i Alberta, Harodsa, Madam Tiso galerije, ulice Bejker, Noting Hila, Bakigemske palate, katedrale sv.Pavla itd itd….
Stigla sam opet u zimu. Ovog puta jednu od najhladnijih, sto se Londona tice. Temperatura je prvih dana mog boravka bila 2-3 stepena, sto je zimi kod njih jako hladno. Uobicajeno je da bude oko 6-7.
Sada sam London videla jos vise iznutra, mada ni prvi put nisam bila klasican turista, vec sam tamo boravila.
Sada sam videla da je ipak najinternacionalniji grad u Evropi, internacionalniji i od Pariza. A opet, tako je i dalje svoj i poseban, da je to cudesno. Taj tako jedinstven grad koji ne lici ni na jedan, i ni jedan drugi na njega ne lici, taj grad od braon-bordo opeke, tako specifican…. Tako drag.
Sada sam vise primetila kako su slavine u kupatilu odvojene, za toplu i hladnu vodu (pravi je podvig napraviti mlaku vodu i umiti se), sada je komsija moje prijateljice Indijac koji uzasno jako pusta indijsku muziku u svako doba dana i noci, sada sam probala scones – cuvenu vrstu peciva neobicnog ukusa, sada sam vise fotografisala i shvatila da su ulice uske i da su guzve velike i da se zbog toga tesko moze “uhvatiti’ kadar od preko puta, jer je kod njih sve visoko, od autobusa do taksija, i stalno zaklanja vidik.
U trenutku kada se popnete stepenicama do stana (njihove cuvene klasicne stepenice u kucama), i pojavite se u sobi koja gleda na backyard, osecate se kao Vendi. Nije tesko zamisliti ni Petra Pana.
U Britanski muzej sam se vratila samo zbog Egipta. Priznajem, svo to blago bi trebalo da bude u maticnoj zemlji, i ne volim mnogo da gledam tudja blaga u tudjim zemljama, ali toliko volim stari Egipat, da…
Ulaz u sve londonske velike muzeje je besplatan, tako da se moze bez problema ici vise puta i istrazivati i uzivati. Ah, velike statue (recimo Ramzes II) i kamen iz Rozete (secanje na naucnu seriju “Kosmos” Karla Sagana…).
Muzej Londona je moj omiljeni muzej. Jedva sam cekala da se njemu vratim. Nazalost, veliki (i meni zanimljiviji) deo je u restauraciji. Nisam mogla da vidim period od 1700 godine do sadasnjosti, jer ce posle preuredjivanja biti jos lepsi i zanimljiviji, ali tek 2010…To je jedan dobro koncipiran, interaktivan i dobro osmisljen muzej, gde je svaki period potkrepljen informacijama, muzikom tog perioda, zanimljivostima… Covek moze samo da pozeli da svaki grad ima takav muzej. Nazalost, jos nesto nisam uspela da vidim. Od neboparajuceg Parlamenta i Big Bena (cije mi je odzvanjanje jos uvek u mislima) krenula sam ponovo u Tejt (Tate Britain) galeriju… ja je zovem ‘obicna”, jer postoji i Tate Modern. U njoj sam zelela da vidim Voterhausove slike, ali su trenutno pozajmljene nekoj galeriji u Holandiji. Avaj, Voterhaus, kako sam zelela da te vidim, sada te bolje poznajem, i tako si mi bitan… tvoje “Vetrenice’ su na naslovnici moje trece knjige…Put od Parlamenta do Tejt galerije, pored reke, prelep je. Onako, osecate grad, a opet se i osecate misticno. Mozda mi je tako jer je zima, pa je sve na tom putu nekako golo, ogoljeno, vlazno, mirno, samo, uzburkano, hladno uzburkano…. drzece, polumracno… tesko opisivo.
Vestminster opatija….mesto krunisanja, mesto grobova, jedna tako bremenita crkva, tako tipicno engleska, osnovana 616. godine, od vremena kraljeva Harolda i Vilijema Osvajaca, skoro svi (osim dva) vladari su ovde bili miropomazani. Ova crkva pocetka i kraja cuva grobove kraljica (Elizabete i Meri, kraljice Skotske), kraljeva (Henrija V, Ricarda II, Dzejmsa I, Carlsa II…) i pesnika ( Cosera, Blejka, Burnsa, Bajrona, Drajdena, Kitsa, Miltona, Sekspira, Vordsvorta…) i muzicara Persla, among the others. Unutrasnojst je kao veliki lavirint, sa isklesanim likovima koji su upecatljivi i uverljivi. Unutrasnjost je slojevita. Istrazivanje ove katedrale je prava avantura. Grob Isaka Njutna, recimo. Englezi imaju jedan lep pridev, “intricate”, koji nekako najbolje opisuje ovaj grob-skulpturu (u bukvalnom prevodu znaci ‘zamrsen, kompleksan, isprepletan”; no ja sam mislila vise na auru te reci nego na samo njeno znacenje).
Sa prijateljicom sam bila na dva seminara koje je organizovao njen fakultet, University of London. Prvo je bilo “Acculturation and language”, veoma zanimljiv prikaz istrazivanja prof. Theodora Singelisa, sa California State univerziteta.
Londonske kuce i stanovi nemaju uticnice u kupatilu. Postoji lollypop man, tj. osoba obucena u fluorescentno zeleno-zuto, koja zaustavlja saobracaj dok deca prelaze ulice oko skole. To je moguce jer sva deca dolaze na vreme u skolu, i tacno se zna od koliko do koliko sati su deca u okolini. Deca u pratnji roditelja, naravno. U Londonu muskarci dopustaju zenama da sednu u metrou (tube), kada vide da je mesto prazno. Ili pomazu oko teskih kofera. U Londonu se mnogo cita, svuda, cak i dok se brzo hoda Oksford stritom (zgodan muskarac, sjajno obucen, brzi hod, knjiga, put na posao…). Vozaci staju uredno na pesackim prelazima.
King’s Road…a u njoj za mene bliss (“savrsena sreca, blazenstvo, ushicenje”). Sunce, prelepe zgrade, tako uredne, tako posh, dan kao nasa jesen, 10 stepeni, ljudi koje srecem, belina, uredjenje…. savrsena sreca.
A onda opet National Portrait Gallery (Nacionalna galerija portreta, tik do Nacionalne galerije na Trafalgar skveru; ah secanje na prosli boravak i koncert u crkvi St. Martin-in-the-fields!). Otisla sam tamo ponovo zbog Njih, Nje i Njega, kraljice Elizabete I i Roberta Dadlija, njihova dva portreta koji stoje jedan do drugog. Njihova ljubav je meni iz vise razloga tako licna, tako lepa, tako inspirativna… Inace, i ovaj muzej je sjajno koncpiran. Pravo je uzivanje sretati puno djackih ekspedicija koji pod budnim okom i predavanjem nastavnika prakticno uce istoriju, na zanimljiv nacin. Na putu ka galeriji su mi se desila cudesa, a bio je cudesan i osmeh Lorensa Sterna na portretu, osmeh kontroverzan, uvrnut, pametan, dalek, neobican ( naslikao ga je Sir Joshua Reynolds, 1760. godine)
Charing Cross ulica, u okolini, je ziva i neobicna. Ima knjizaru koja je posvecena samo krimicima, i stosta jos sto je bas cini raznolikom i sarenom. “Slucajno” sam otkrila i Cambridge Circus (povezan sa jednom od knjiga koju sam kupila i sa informacijom i pitanjem pri dolasku).
A onda, soping u Gallion’s Reach-u, sa prijateljicom, u tom dalekom kraju u kome prosli put nisam ni bila.
Muskarci su u Londonu bas stylish. Obuceni su ili u pravu klasiku ili u britansku verziju sportske elegancije (ah!).
Dovodjenje dece u skolu ima svoja pravila. Kapije se zatvaraju, ne smete zakasniti, tacno se zna dokle mogu svi ostali da se zadrzavaju u dvoristu, postoji redosled u prijavljivanju i procedura u dolasku.
Covent garden je tako sladak kraj. Zanimljive i neobicne radnje i prisna atmosfera. Neal Street i Astrology shop, Natural Shoes shop, Natural Medicine, knjizara Mysteries u ulici Monmouth. U njoj dobra knjiga – Dream Bible, u kojoj pise da san koji sam cesto ranije sanjala, ispadanje zuba, oznacava promenu ili gubitak. I u njoj jos jedno cudo, moje licno, povezano sa mojom pomisli i mojim znakom.
Zaljubila sam se, u jednoj ulici u Covent Gardenu, definitivno, u Ugg cizme, koje su savrsene da se kaze dosta neudobnosti.
Pred drugo predavanje, sa prijateljicom i njenim profesorom-mentorom, prof Dzonom Grejom, pijem caj u 15 do 5 na Institutu za obrazovanje (koji pripada University of London). Odusevljava me njena prica da u Britanskoj biblioteci, koju smo malo pre caja posetile, moze da preko interneta rezervise knjige i dodje u roku od 3 dana, cekaju na nju….Predavanje je takodje inspirativno, “Globalization and language teaching”, drzao ga je prof. David Block. Profesor Grej je posle predavanja odjurio na Book Club. Ah, to stvarno postoji, nema ga samo u romanima. Kako je to lepo, kako bih ja volela nesto tako da organizujem. Prijateljica i ja smo otisle u preporuceni indijski restoran, koji nije imao bas “high level of rudeness’, kako rece prof. Grej.
U Engleskoj ne mozete nikako kupiti antibiotik, a i prepisuju ga jako retko, skoro nikada…
Opet sam se vozila DLR-om. To je skracenica za Docklands Light Railway, laku zeleznicu koja je kompjuterski kontrolisana i nema vozaca. Isla sam u soping potrage DLR-om ovog puta. Onda u Somerset House, u cijem “dvoristu’ je sada klizaliste, cuju se becki valceri. Somerset House je velika i lepa palata sagradjena sredinom 18.veka. Istrazujem malo okolinu, dolazim do palate Australija i Royal Courts of Justice, pa se onda opet vracam u Somerset, na zanimljivu izlozbu Greater London – fotografije Ricarda Brajanta. Ljudi sede i piju caj oko klizalista.
The O2 arena, nekadasnji Millenium Dome, polusferna zgrada sa velikim siljcima (podseca na nekog jeza), totalno futuristicka, sediste je provoda i dobrih klubova. Igranje za dusu. Dance.
Dekadencija britanske odanosti kraljevini najbolje se oseti u promeni straze ispred Bakingemske palate. Tek se tu vidi koliko su pozitivno luckasti, koliko su dekadentni, specificni. Garda svira poznate melodije koje su me podsecale na Ameriku, ne znam zasto. Smetali su mi bucni spanski turisti (a i inace su bili bucni i u drugim delovima grada). A onda jedna smela setnja opet ka Vestminster opatiji, decaci u njenom koledzu koje predvodi ucitelj, obuceni kao Hari Poter, crkva sv. Margarete, tik do opatije, gde je sahranjen Volter Rali. Pogled ka Londonskom oku je budio secanje na prosli boravak.
Onda sam ipak krenula ka Trafalgaru i u Household of Cavalry slucajno naisla na jos jednu promenu straze, Horse Guard Change. Preko trga svetog Dzejmsa, koji je pun sirine i slobode, usunjala sam se u Ridzent ulicu.
Bilo mi je zanimljivo i drago da vidim da u Londonu ljudi cesto citaju knjige Bila Brajsona.
Melodija “Nothing else matters” koju je svirao ulicni svirac u stanici South Kensington… bas me je ocarala. A svaka druga, cinilo mi se, zena je nosila Ugg cizme (a ja nisam uspela da nadjem broj).
U High Street Kensingtonu je moja prijateljica imala neverovatnu soping avanturu, kojoj je prethodilo jedno moje zapazanje, i njena otvorenost. Uzivala sam u avanturi i njenoj sreci. A onda zajedno do Celsija. Zadesilo se da idemo ka tom divnom delu grada u vreme pocetka utakmice FK Celsi, pa smo srele mnogobrojne navijace i sa njima sprovedene ka izlazu iz metroa. I Celsi je posh. Ja sam otkrila, naravno, opet, jedan od svojih znakova na jednim vratima br 27 ( i to je lepo). Unutrasnjost tipicne high class engleske kuce je kao na filmu. Isto takva. Bas takva.
Camden Town – e, to je jos jedan od aspekata engleskog duha. Spomenula sam multikulturalnost, slavine, caj, Book Club, samotnost, misteriju, krimice, portrete, dzentlmenstvo, dekadenciju, posh-izam, ludilo navijaca (njihovu strast), mozda, a Camden Town je jos nesto – otkacenost. Jedinstvenost, uvrntost, britanska ulicna moda, pank, svega i svacega ima. London osamdesetih. Centar.
Onda, vecera u japanskom lancu restorana Wagamama, a pre njega laka setnja od Oksford strita do Lester skvera (probajte da se probijete tuda subotom predvece).
Desilo se i da prolazim pored stadiona West Ham-a pred utakmicu…. navijaci (svako je imao na sebi neko obelezje kluba) stoje ispred pabova i ispijaju velike case piva… i pre i posle utakmice. A onda Ealing Broadway, u potrazi za jednim od gorenavedenih artikala, i opet nema broja…. (!)
Pa vecera u kineskom restoranu, pre ludog provoda u Soho klubovima.
I tako…. poznato, poznato, prijatno osecanje, moje, moje….Samo slusanje jezika…. Osluskivanje… kupovina knjiga u londonskim knjizarama…. Korak koji je slobodan…. Jer je tu Ljubav….Bridzet Dzons, oba dela u jednoj knjizi, mantili, mantili, snizenja, nova knjiga Salmana Ruzdija, miris slatkih velikih galeta, knjiga “Slumdog Millionaire”… po kojoj je snimljen sa razlogom hvaljeni istoimeni film, lose kritike za “The Bride Wars”… i, moje Oh, London, my London…
I want to come back so much.

2.
U Londonu mozete biti cudni koliko god hocete.
Veceras. Moj najbolji drug i ja. Pricam o znakovima. Pricam o bojama. Pricam o mogucnostima. Sedimo u kafeu koji mozda lici na Starbucks. I slazemo se:
London je drugi centar sveta, posle Njujorka.

Ostavite komentar