p20 225x300 Prag

Ovo će biti jedna sasvim drugačija priča o  mom putovanju od svih ranijih, možda bez puno detalja, ne znam, videću kako me ruka vodi.

Prvo, priznajem, nisam ranije naročito razmišljala o Pragu. Drugo, priznajem i da sam rekla da nikada tamo neću otići. Da objasnim. Češka je u mojoj svesti bila misao o lepoj gospodštini i finom, kulturnom svetu, Prag glavni grad nekadašnje Bohemije, od detinjstva, ali me ništa nije dovelo do većeg istraživanja. Kasnije, sećam se, slušala sam jedno predavanje na Kolarcu o češkim dvorcima, tada mi je interesovanje bilo podignuto na jednu lestvicu, ali nije bilo zaljubljivanja. A ja zbog zaljubljivanja najviše putujem. Ja hoću da odem srcem i hoću da odem zato što imam lični razlog i povezanost. Kada sam bila u Parizu nisam znala šta će mi se kasnije otkriti, samo sam osetila lepotu koja je jedva stajala u celu mene. Kasnije sam saznala da sam tamo nekada živela. I da nije tako, i da ne postoji ništa, nije bitno to. Pariz ostaje grad u kome ima mnogo mog srca. Kad sam se vraćala iz Pariza, priznajem, rekla sam, opijena i prenešena, da više nigde neću ići osim tamo i da je bolje da idem na jedan dan u Pariz nego bilo gde drugde više dana. Priznajem, tada mi je glavni „reper“ bio upravo Prag, neko je u to vreme spominjao da je Prag mali Pariz (ne znam odakle mi to, negde sam čula, i ko je to smislio, pošto ta dva grada nemaju mnogo zajedničkog), a ja, vraćajući se iz pravog Pariza, nisam htela ni da čujem ni za kakve imitacije. I rekla sam – neću tamo nikad ići.

Kada sam prateći Mocartov život otišla u Beč i kada se u meni javila želja da prođem mnogim njegovim stopama, odlučila sam da idem i u Salcburg, ali to putovanje je otkazano. Ipak, to me je nagnalo da se setim još jedne Mocartove destinacije. Praga. Naime, rođen je u Salcburgu (nije ga nešto mnogo voleo), stvarao je u Beču (ni njega baš, pred kraj života je hteo da se odseli u London, ali je za života najveća priznanja stekao u Pragu). I setim se onda jedne drugarice i druženja sa njom, njena sestra je živela (možda i sada živi) u Pragu. Ona mi je davno pokazivala neke suvenire iz Praga, a mene su naročito zainteresovali oni vezani za Mocarta. Sećam se, slikala sam se sa jednim njenim kartončićem-suvenirom, šta li je, crno-belim, na kome su nacrtane barokne cipele i gore je pisalo „Mozart in Praha“. Da, Mocart u Pragu!

Volfgang Amadeus Mocart je imao poseban odnos sa Pragom. Prag je bio dobri grad koji ga je podržavao i razumeo dok je u rodnoj Austriji i u uštogljenom Beču doživljavao da bude žrtva negativne selekcije. Predanje kaže da je Mocart rekao „Meine Prager verstehen mich“ („Moji Pražani me razumeju“).

Mocartova opera „Figarova ženidba“ je producirana u Pragu (premijera je ipak bila u Beču). U Pragu je, međutim, doživela pravi uspeh kakav je zasluživala. Mocart je doputovao u Prag 1787. Tada je odsvirao simfoniju u D molu, označenu sa KV 504. Postoji knjiga „Mocart u Pragu“ koju, naravno, posedujem (kupljena mi je slučajno, polovna, mala, izmučena spolja, ali krcata duhom unutra). Mocart je kasnije uvek govorio da su ti dani bili najsrećniji u njegovom životu. Veliki uspeh u sasvim drugom gradu mu je doneo i narudžbinu još jedne opere, ovog puta „Don Đovanija“. Svetska premijera „Don Đovanija“ desila se iste godine, u Pragu u Estates pozorištu („Stavovske divadlou”). Prag do tada nije čuo takvu operu i bio je u ekstazi.

Postavlja se pitanje zašto nije ostao u Pragu (on nije voleo Beč i pred kraj života je konačno planirao da ga napusti, velika želja mu je bila da živi u Londonu). Posle uspeha „Don Đovanija“ imao je ponudu da ostane i napiše još jednu operu, ali ga je u Beč vratio njegov muzički standard i mogućnost da radi sa boljim pevačima, kao i zavisnost od aristokratije koja bi finansirala njegov dalji rad. Beč je, ipak, bio mnogo bogatiji grad. Moguće je i da se vratio jer je 1787 umro Gluk, a Mocart se nadao da će preuzeti njegovu poziciju na dvoru (na kraju ju je dobio, ali uz mnogo manju platu).

Dok je boravio u Pragu, bio je čest gost vile Bertramka. Vila je sada muzej posvećen Mocartu i njegovim nekadašnjim domaćinima – gospodinu i gđi Dušek. Bertramka je udaljena od centra, delimično je okružena parkom i stasitim drvećem. U osamnaestom veku je i zvanično bila van glavnih zidina grada, a i danas, iako pripada gradskom jezgru, zadržava svoj udaljeni mir. Gdin i gđa Dušek su voleli da okupljaju umetnike u svom domu i priređuju letnje koncerte. Vrlo je verovatno da je i Kazanova odsedao u njihovoj vili.

Mocart je bio u Pragu pet puta i uglavnom je boravio u Bertramki, prijao mu je njen mir. U muzeju se danas mogu videti predmeti koji nas podsećaju na Mocartove boravke u Pragu i instrumenti na kojima je možda svirao. Vila je očuvana i putnici se zaista osećaju kao da su kročili u neko drugo vreme

Dakle, kad budem otišla u Salcburg ispuniću sva tri Mocartova glavna mesta. Bila sam u Pragu. Eto. Rekoh sebi, pratiš Mocarta, mnogo ljudi je bilo tamo, ti ćeš ići na svoj sopstveni način, trebalo bi. I tu su bile peripetije. Htela, pa nije moglo na taj način. Htela, pa  se desila velika porodična tuga. No, odlazak se ipak desio, kasnije. Poruka je glasila Život ide dalje. I otišla sam.

Jurila sam za Mocartom, naravno, prolazila njegovim putevima i puteljcima, kružila oko Estates pozorišta, penjala se uskim prolazima do vile Bertramka (išla sam metroom i do vile je duži put, ali uzbudljiviji, kroz šumarak i miran rezidencijalni kraj).

Mogu reći nešto o energiji Praga (a mislim da su naši unutrašnji doživljaji gradova najvažniji, oni su ogledali onog što vidi oko). Dopada mi se njegova tamna boja. Otvoreno je taman, ne krije to. Dopadljivo. Otmeno je to. To je njegova zadržana gotika (Prag je najočuvanija evropska prestonica). Dopada mi se njegova mističnost, ima je, veoma je hladna, ali mi i hladnoća prija. Možda je i osorna. Ne marim. Ne smeta mi. Šiljate kule dominiraju kao tamni duhovi podignutih ramena. Dopada mi se astronomski sat, jedinstven je, a ceo grad zaista nosi energiju prošlosti veoma jako, još uvek se prepričavaju pokušaji alhemičara koji su u zlatnoj ulici tražili načine da niz nju poteče zlato. Prag jeste alhemičarski grad, skriva svoje repove. Izdvojila bih i energiju Franca Kafke (postoji i njegov muzej). Njegovu misao shvatite kad odživite središnji komad života. Prerano je njegov „Proces“ nametati mladim osobama. Knjiga je genijalna, ali, kao što rekoh, potrebno je odživeti taj komad i osetiti proces na sopstvenoj koži.

Divno je štetati se Karlovim mostom (ne dopada mi se što imaju plan da zamene originalne crne statue sa mosta beličastim kopijama, oduzeće dostojanstvo crnilo gradu, a ono je njegova osobitost),  Hradčanima (gde je katedrala Sv.Vida), Starogradskim trgom i trgom Sv. Vaclava. Sa uzvišenja gde su Hradčani lepo se vidi grad sa 550 tornjeva. Zaista, Prag je grad tornjeva, tamnih kao gar, uzbuđujuće tamnih. Mnogi izlozi su puni kristala i čaša sa zlatastim vrhovima, koje izgledaju kao da smo ušli u kredence naših baka i mama, tj. u zastakljene delove kuhinjskih garnitura koje su prepune biranog kristala i brušenih, teških čaša.

Razočarana sam ponudom ranije čuvenog nakita od staklića i kristalčića – većina nije originalna već kineskog porekla.

No, glavni utisak ostaje – patina tamne mističnosti.

Mocart je u Pragu tragao za slušaocima koji ga razumeju i za srcima u koja je sipao svoju radost. Ja sam u Pragu tražila nit koja me može vratiti na sopstvenu radost. Jer, život ide dalje. Sve je nađeno. Čovek bi trebalo da se trudi da uvek bude radostan.

Pošto je Prag u mnogo čemu prekretnica u mojim putovanjima, posle njega ću napraviti poredak do sada posećenih gradova ( i zemalja) u mom srcu:

Pariz, Francuska

London, Kembridž, Engleska

Njujork

Atina, Grčka, Solun, Krf

Venecija, Verona

Istanbul

Budimpešta

Dubrovnik

Azurna obala

Prag

Rumunija, Jaši

Beč

Barselona, Figueras

Vašington

Rim

Filadelfija

 

 

 

 

 

Ostavite komentar