5 SAD

1.

U SAD se stize preko Grenlanda, prekookenaskim avionom…
Svi su mi pricali da cu vec na aerodromu osetiti duh drugog kontinenta, to se nije desilo… Divno je sletanje jer se vidi ceo Menhetn!Utisak je jak, prosto nestvaran, putnik nije svestan sta mu se desava. Kada prijatelj Ilija Saula onda dodje po putnika i odveze ga u West Chester, onda stvarnost bude malo realnija u putnikovoj svesti…
Sve je ovde prakticnije, nekako je uredjeniji obican zivot. Od kuca, preko svakodnevnih obaveza…Vise se ceni zivot u prirodi, moji prijatelji zive u delu grada koji je nekada bio suma, i dosta je ostalo drveca, predivno je, zaista, takav mir… A kolima se svuda brzo stize. Prvi utisak su mi bili oni postanski sanducici ispred svih kuca, kao na crtanom filmu su, a ceo kraj je zaista kako su americki gradici prikazani u serijama. Probala sam voce, nije plasticnog ukusa kako su mi mnogi govorili.

2.

Kuce su im sve lepe, ima dosta onih koje spolja imaju sliding, kao neke lajsne, i nekako su mi sve zgrade kao neke slatke velike barake, nekako je ususkano. Grad West Chester je univerzitetski grad, i lep je, sladak gradic, a u podne je bilo tako interesantno zvono na crkvi, prava pravcata muzika koja traje dugo, dugo…Probala sam wraps, to je kao neka lepinja sa dodacima (meso, sir, povrce) i stavila sam sprouts, to su klice, bilo je ukusno…Ponavljam ove utiske o hrani, jer su mi ljudi pricali da je u Americi sve odvratnog ukusa.
3.

Dopada mi se prakticnost zivota, jednostavnost, nisu optereceni nicim, sta ce ko reci, kako sam se obukao, sve je nekako lezerno. Inace, klime su ukljucene na minus hiljadu stepeni i u radnjama, i u teretani, i u kucama. Imaju uglavnom centralno hladjenje, koje je uvek on. Prijatelji su mi pricalil da je blizu West Chestera ono naselje Amisa koje je prikazano u filmu Svedok, oni tamo ponekad kupuju mlecne proizvode itd, pa se nadam da cu tamo ici uskoro, bas je to uzbudljiva prica. Sinoc sam videla puno svitaca, ne secam se kada sam ih videla u Srbiji.

4.

Bila sam u podrucju gde zive Amisi, ulazila sam u njihovu kucu… Nego prvo, utisak od jutros, moja frendica je agent za nekretnine, pa sam isla sa njom na posao, i zanimljivo mi je bilo da vidim stare kuce koje sada imaju po nekoliko stanova, svaka ima trem, cesto su tu one stolice na ljuljanje, bas kao na filmovima!
Elem, prijatelji kupuju kod Amisa jaja, tikvice, narucuju stolarske proizvode. Vozili smo se od West Chestera jedno pola sata, tako nesto, i naisli na kraj Amisa. To je bas puno kuca, mnoge imaju silose, uspravne i visoke, za zito…I stvarno je sve kao u 18-19 veku, voze se dvokolice, zene voze neke trotinete, nose one bele providne kapice, idu bose po terasi, tremu, imaju one jednostavne rukom sivene plave haljine, siroke, muskarci imaju brade, sesire i one pantalone na tregere, pricaju sa gostima, vrlo su gostoljubivi…Prosto je neverovatno iskustvo bilo. Ta oblast gde oni zive zove se Lancaster. Posle nekog vremena provedenog u njihovoj kuci, otisli smo u Kettle village, to je skup radnjica koje vode Amisi, sa home made proizvodima, i hranom, domacom..

5.

Butterfly bush…U senici mojih prijatelja videla sam najveceg leptira do sada, zuto-crn, ogroman (velicine vrapca), i rece mi prijatelj da dolaze na leptirovo drvo koje je tik do senice. To je u stvari veliki zbun, sa tankim stabiljkama i listovima i tamno ljubicastim grozdastim cvetovima…Zanimljivo.
Onda, veceras, isli smo u Filadelfiju. U svakom gradu je za 4.jul uvece vatromet, samo je Filadelfija najponosnija tog dana, jer je kolevka Amerike, deklaracija o nezavisnosti je usvojena u tom gradu. Grad je bio prepun i bilo je jako tesko naci parking mesto, prvo smo usli u grad preko dela gde zive Afro-amerikanci i mogu vam reci da je bilo jezivo…Sve je staro, nikakvo, stubovi na zgradama razvaljeni, krivi, kuce polusrusene, ljudi svi na ulici, sede na stepenicama, neka atmosfera spooky bas…Onda smo prosli pored Muzeja umetnosti, pa otisli u Benjamin Franklin parkway i tu je vec bilo dosta sveta koji su slusali koncert i cekali vatromet. Svi su skoro imali neko cebe ili stolice na rasklapanje, a mnogi su imali onaj svetleci fluorescentni nakit…Vatromet je bio divan.

6.

Odvezla sam se sa prijateljima malo iz West Chestera, do jedne recice (Brandywine) gde se iznajmljuju kanui. Prosli smo kroz mesto Marshalltown koje je staro, kuce su jos iz 17-og veka, postoji jedan restoran Four dogs, naziv mu je dvosmislen, jer u stvari znaci For dogs, vlasnici mogu dovesti svoje pse da rucaju sa njima, vezani su za povodac i jedu hranu u svojim posudicama…
Anyway, sta je karakteristicno ovde jos…Philadelphia cheesecake, sto je jedna kremasta tortica sa narendanom belom cokoladom odozgo, Italian water ice, sto je izmrvljeni led sa nekim obojenim hemikalijama, ici po kraju u donjem delu pidzame, sasvim opusteno, i biti stalno relax, sta god da se desava…
Ljudi dosta voze pick up-ove…

7.

It is one hundred degrees, kazu na radiju…
Isla sam u, kako bih rekla, westchesterski Tempo i Maxi…
Pre toga smo pojele Hash Brown, to je mali cetvrtasti komadic isitnjenog pa isprzenog krompira, on je zlatkasto-braon boje i u jednoj je maloj papirnoj kesici…
Onda, radnje… Na ulazu vas saceka radnik sa “Hi, ladies”, a u jednoj od njih postoje na ulazu i vlazne maramice, da se obrisu ruke i kolica za shopping…Hrane u izobilju, svega i svacega…Ljudi su ljubazni i neposredni i pricljivi.
Good afternoon, America, wherever you are…

8.

Ta Maxi-fazon radnja se zove ShopRite, i zanimljiv detalj je da pored mnoge grupe proizvoda (sirevi, voce…) stoje kartice sa informacijama o njima, sa preporucenim receptima… Simpaticno. Evo, recimo, recept koji je preporucen za kozji sir je spinach-goat cheese pizza.Slika jela je na jednoj strani kartice, a recept na drugoj.

9.

Danas idem u Rosemont College, da istrazujem. Pre neki dan sam samo usla na kratko. Kao i sve u ovom kraju Pensilvanije, i kompleks zgrada koledza je medju velikim drvecem, skoro da je suma, mirno je, glavna zgrada lici na neki zamak, u stvari, to je bila privatna kuca (imitacija je neke evropske kuce iz vremena pre 19. veka, sa velikim stepenistem), pa su je vlasnici ustupili koledzu. Koledz je katolicki, osnovan je 1921.

10.

Danas sam bila u biblioteci Rosemont koledza. To je jedna zgrada koja gleda na glavnu zgradu koledza, uradjena u tjudorovskom stilu, tj. tako je unutra, sa dosta slika i predmeta vezanih za katolicanstvo. Iskustvo je bilo fantasticno, uz pomoc bibliotekarki, dobila sam informacije o mestu gde bi trebalo da dalje u NY istrazujem zenu o kojoj cu pisati, nekako sam osetila da sam joj se sada jos vise priblizila, i cela atmosfera je bila kao u nekom filmu. Bibliotekarka je rekla da joj dugo neko nije postavio takvo pitanje, a ja sam se osecala kao lik iz romana ili filma koji istrazuje proslost (sto u stvari i radim )
Posle smo prijateljica i ja isle u jedan od najvecih trznih centara u Pensilvaniji, King of Prussia Mall. King of Prussia je ime jednog mesta u okolini Filadelfije. To je kompleks od oko 40-50 trznih centara, tj. od prilike 40-50 beogradskih Usca…
Ispred jedne radnje uradila sam automatsku proveru tezine, potrosnje kalorija i bioritma i u bioritmu je, pored ostalog, pisalo: Ovo je pravo vreme da se upustite u proucavanja i prekookeanske projekte.
Znakovi pored puta svuda. SAD je za mene zemlja znakova.

11.

Juce je kod mojih prijatelja kao gost stigao i gospodin Dejvid Vujic, dugogodisnji bivsi clan Kongresa, koji je dosta uradio za srpski lobi tamo. Mnogo je interesantnih prica ispricao o politici i desavanjima iz proslosti. Danas pocinju Teslini dani u Filadelfiji, sutra tamo drzim predavanje, pocinju uzbudjenja..

12.

Danas je bio dug, dug, ali krajnje produktivan dan!Odakle da pocnem? Od metalik-plavih vrhova filadelfijskih nebodera? Ili direktno, od mog predavanja u Philadelphia Free Library? Bilo je dosta dobro, s obzirom na to da prvi put tako javno govorim. “Teslini dani” u organizaciji “The Tesla Science Foundation” su se potom nastavili banketom na kome su govorili zaista najveci strucnjaci. Bilo je zanimljivo, uzbudljivo, prepuno informacija, upoznala sam mnogo ljudi, cak i davala intervju. Najveci utisak mi je bilo upoznavanje gospodina Marka Sajfera!

13.

Evo, danas je bio moj drugi grad u Njujorku… Sta da vam pricam, neverovatan grad…Drugaciji od svih.
Kada sam ulazila na Menhetn, prijatelj me je vozio, krenule su mi suze.
Juce smo bili zajedno ceo dan, a danas sam isla sama. Od prijatelja i njegove supruge koji zive u PA sam se preselila kod prijateljice u NY.
Moji utisci sa pocetka…
Krajsler zgrada je kao neka moderna katedrala, bas mocna. U Petoj aveniji se i kvalitet plocnika menja kako dolaze bolje i skuplje radnje. Guzve ima, ali ne svuda, i ne toliko koliko sam ocekivala. Mozda sam bila srecna, videcu. Toplota ide iz asfalta, a ima i ustajale stalne topline izmedju zgrada. Ja setam sa dva blokcica i olovkom u ruci. Njujork mi je (bar Menhetn) najlaksi za snalazenje, laksi mi je sto puta i od Pariza, Londona, Beca, Istambula, Barselone, Atine… Ma, od svih Ovo naglasavam jer inace imam losu orijentaciju. Empire state building jeste visoka zgrada, ali ruznjikava, lepsa mi je Krajsler. Flatiron zgrada je tako uska tanka, uvijena, a nije uvijena, bas je neobicna. Public library – tu cu se vracati. Mozete kao posetilac da dobijete visitor card za 3 dana i istrazujete.
Moja prijateljica zivi u elitnom kraju, ali jako daleko od Menhetna (cak mi rece da ovde zive, pored ostalih, i Ricard Gir i Bil Klinton, recimo). Kao i moji prijatelji u Pensilvaniji, zivi u miru, tisini, medju zecevima, rakunima, oboje zive u lepim, belim kucama, ali ja nikad ne bih menjala vrevu Menhetna za tako nesto (ona mi kaze da planira opet tamo da se vrati). Ja sam vise Vudi Alen tip. Ne skodi mi smog. Gradski tip definitely.

14.

Danas sam nastavila petom avenijom ka Central parku. Poceo je pljusak. Prodavac kisobrana je isao avenijom i gurao dugacke kisobrane na kolicima. Dosta prostora za skloniste od kise ima ispred General Motors zgrade, gde je i pocetak Central parka. Onda opet pljusak, ali trajao je beskonacno. Njujorcanke (uglavnom se ovo odnosi na bele zene) lepo obucene. Probala sam hot dog. Znam da je skoro otrovan, ali prosto sam morala. Ne preporucujem ga. Kifla je meka i to je sve. Virsla je grozna, nesto najvise vestacko sto sam probala u svom zivotu, a posle nje ostaje dugo u grlu resko-gorki ukus.
Dok putujem do prijateljicine kuce prolazim vozom kroz Harlem, to su nizovi zgrada-sibica, bordo i braon cigla, kockaste zgrade. Velika, pusta i zastrasujuca spavaonica.

15.

Danas sam bila u srpskom konzulatu u NY, predstavila se tamo i upoznala gospodina glavnog konzula. Razgovor je bio jako prijatan, sa neocekivanim pozitivnim obrtom.
Inace, u NY su ulice ponekad lose (los asfalt), a ponekad su i zbunjujuci brojevi na zgradama, tako da je u te dve stvari slican sa Beogradom. Danas sam isla i da vidim Nikola Tesla corner kod Public Library, to je lepo sto je bas tu jer je u parku iza te biblioteke Tesla hranio golubove.
U NY ne postoje frizideri iz kojih se na ulici prodaje sladoled, vec su to kamioncici sa plasticnim sladoledima u kornetima iznad sofersajbne. Onda sam isla u, kao sto kazu, The World’s Largest Bookstore (ne znam bas da li je stvarno najveca), Barnes&Noble. Onda do Vasington skvera, pa u Grinic vilidz, koji je ziv, zivopisan kraj, ima luckaste radnje, restorane svih vrsta, perionice vesa itd. U tom kraju su poceli da pisu pisci Beat generacije (velika americka spisateljska revolucija).Onda sam isla na Junion skver. U tom delu grada ima veverica ( u kraju u kom zivi moja prijateljica ima i mrmota, trce preko ulice all the time). Onda sam krenula na gore, sa sodom sa ukusom tresnje u rukama. Kod Junion skvera je pijaca na otvorenom. Onda je opet pocela da pada kisa.Ipak, otisla sam opet u Gramercy park, da vidim klub The Players. To je tako malo parce grada, a tako otmeno. Ne moderno otmeno, vec starinski otmeno. Ona prava, iskonska otmenost. Super se snalazim, cak sam dala uputstvo jednoj turistkinji.

16.

Danas sam krenula zapadnom 40. ulicom do 8 avenije, u stvari do hotela Njujorker. Moj utisak o tom delu grada je – ovo uopste nije ulickan grad, naprotiv, vec u osmoj se oseca atmosfera kao da ste na Ist Endu, recimo. Fasade takodje nisu tu ulickane, ulice takodje (malo su izandjale i ulice i trotoari). Mirisi nisu najugodniji. U Foot Lockeru, na povratku, kupila sam Nike patike kakve sam zelela. Onda sam dosla na Herald Square. Tu su Macy’s i velika Victoria’s Secret radnja. Tamo su ruzicaste uglavnom i pomalo kic stvari, a i ambijent mi je bio takav. Macy’s nisam mnogo istrazivala. Jeste to njihova najstarija i najveca robna kuca, ali Harrods je Harrods. Cipele LV kostaju 500 dolara, zanimala me je cena (baletanke). U Ann Taylor radnji ima puno lepih stvari. Onda sam isla u Magnolia bakery, u kojoj je divan slatkasti miris i cupcakes svih vrsta. Sve je slatko, cela radnjica. Reklama za kolac je “To share or not to share”, recimo. Onda sam otisla u Central Park. Kocije su svuda u krug. Bila je nevidjena sparina danas u gradu. Zanimljiv je pogled iz parka – red drveca i red solitera koji vire iza njega.
17.

Danas sam opet kupila ukusnu perecu na Grand central stanici, pa onda isla na mnoge adrese povezane sa licnim istrazivanjem kojim se bavim. Sav soping kome se prepustam je usputan, ali kupujem 10 puta manje nego inace, ne znam sta mi je. Radnja J.Crew je danas bila ok, imaju bas veliko snizenje. Ona mi je bila na putu do Vasington skvera, odakle sam uzela taksi do Battery parka. U taksiju je ogroman prostor,putnik moze da gleda tv. Taksisti su uglavnom ljubazni i susretljivi. Idem promenadom i gledam u vodu. Miris mora, okeana…Cekam Staten Island ferry. Kao i svaki tajekt, ukrcavate se u ogroman prostor. Voznja je divna. Vidi se Kip slobode (danas je bio zatvoren ) i vidi se ostrvo na kome su doseljenici prvo prolazili kontrolu tokom 19-og i pocetkom 20-og veka (Elis ostrvo). Onda sam isla do bruklinskog mosta prelazeci luku. Kao i svaka luka, i ova nije bas najlepse mesto. Onda sam stigla do City Hall parka, i krenula je neka kisica. Sreca da me je zatekla ispod drveta, gde ima i slobodnih stolica. Danas je bila neverovatna sparina, mozete misliti kako je bilo posle kise. Imam svoj najbolji kisobran na svetu, i cesto mi pomogne. Bruklinski most stoji kao neki sumo rvac spreman za borbu. Sa mosta se vidi Bruklin, danas je bio sav obasjan nekom svetlom maglom. Nebo je bilo neobicno teske, ali svetlo sive boje. Vratila sam se do City Hall parka, tu je bilo mnogo prijatnije. Ispred parka je jedan Afro-amerikanac imitirao Majkla Dzeksona, igrao je u kostimu (svetleci sako) uz muziku. Onda sam otisla do Ground Zero, a tu je i cuvena Century 21 robna kuca, tj. kao neko skladiste odece. To je najbolje mesto za soping na kome sam bila (cene su povoljne, a marke tipa Kevin Klajn, Mark Jacobs i sl), ali ja sam izgleda izlecena od kupoholicarstva, i krenula dalje u istrazivanje.
18.

Juros me je prijateljica odvezla do gradica Katonah, koji je, kao i citav kraj u kome ona zivi, starinski-sladak, zakonom je propisano da nema komercijalnih radnji (kao sto su lanci restorana ili prodavnica). Na takvim mestima vreme kao da stoji. Zgradice su od crvene male opeke, niske, ljudi sede sipred i uzivaju. Kraj je otmen. Jela sam mafine i pila sok od jabuke i uzivala u trenutku i razgovoru. Onda opet prevoz do centra grada. Opet WOW, klima u prevozu je uzasna. Mislim, zaista je toplo napolju, ali klima ovde je uvek na minus hiljadu stepeni. Kazu mi svi da bih se navikla kad bih zivela ovde. Ne znam. Onda sam otisla na Times square. Atmosfera je neopisiva. Ulazim u restoran Planet Hollywood, koji je bas cool. Kao muzej, izlozena je odeca glumaca i otisci saka njihovih su tu. U restoranu je pesma “New York” Alisije Kiz. Pesma koja me je ispratila i koja mi se vrzma po glavi sve vreme. Osecaj je neverovatan. Ja u NY, i slusam tu pesmu. Onda sam opet u neizbeznom Brajant parku. On je slican Luksemburskom parku u Parizu, nema prefinjenu atmosferu bas kao pariski, ali ima slobodne stolice na kojima mozee predahnuti, nositi ih po parku, pojesti, recimo smrznuto voce, citati. Ja zapisujem nesto za moju sledecu knjigu. Onda opet idem u Public library. Divno je istrazivati tamo. Citam stare casopise iz 19. veka na mikrofilmovima. Nalazim vest o smrti osobe koju istrazujem. Rodjenje cu morati da trazim u Vasingtonu.Onda opet petom do Banana republic, moja omiljena radnja, ima sjajna snizenja. Ulicni prodavci sa laznim LV torbama. Abercrombie je najpopularnija radnja ovde. Idem ka central parku, prelepa manekenka u jakni snima fotoshoot, tj. slikaju je. Prelepa je. Kupujem neku isprzenu masu od krompira na ulici, nije nesto. Nalazim zanimljive knjige na tezgi sa polovnim knjigama. Dve zene pricaju, jedna kaze da je “Kad je Hari sreo Seli” omiljen film. Dobar film. Ovaj grad je mesavina svega i svacega. Ulazim u Tiffany zgradu. Zavodljiv sjaj nakita. Onda idem u Morgan muzej. To je kuca Dz.P.Morgana, finansijera iz 19 veka koji je skupljao umetnicka dela.Onda sa prijateljicom idem u Marshalls, raj za kupovinu. Kupujem samo nesto malo. Dona Karan pantalone su 16 dolara, a Ralf Loren bluza 20
19.

Posle danasnjih licnih istrazivanja otisla sam do zgrade UN, to je lep kraj, mada je danas bio pust, verovatno zbog nedelje. Onda sam prosla pored cuvenog hotela Waldorf Astoria. Zaista je magnificent. On je u 19-om veku bio najelitniji hotel u NY. Sada je na drugom mestu. Mogu vam reci da je Banana Republic definitivno postala moja najomiljenija radnja. SVratila sam do Blumingdejla, ali na kratko, i posle opet do Central parka, prelistavala malo Daily Mail. Onda do Empire STate Building. Pogled je impresivan i nezaboravan, ali cekanje 50 beskrajnih redova pri ulasku i izlasku je grozno. Ne bih to uradila opet ni za sta.
Mek restorani su ovde grozni, kao u nekom horor filmu.
20.

Danas je moj prijatelj dosao iz West Chestera u Njujork, isli smo u srpsku pravoslavnu crkvu u NY, koja je u samom centru Menhetna, u zapadnoj 26. ulici, srpska crkva ju je kupila. Tamo sam dobila lepu vest, da mogu da organizujem promociju. Bice 8. avgusta.
Posle smo otisli do Bruklina, pogled na Menhetn je lep, ali mogu vam reci da taj prvi deo Bruklina i nije the nicest place in the world.
21.

Njujork je grad u kome dosta taksista slabo govori engleski, ulice i trotoari su u prilicno losem stanju, kosmopolitski je (mozda i najvise na svetu), prvi utisak o njemu je WOW, posle se utisci menjaju i nadogradjuju, Njujork je grad u kome se u hotelu Waldorf Astoria restoran na vrhu okrece u krug, Njujork je grad koji je opevan i opisivan… U kraju u kome zivi moja prijateljica (mirno mesto, daleko od centra) Ralf Loren ima hangare u kojima drzi svoju kolekciju preskupih automobila. Njujork je grad u kome se zna ko gde zivi, jasno je podeljen, nema iznenadjenja u vidu mesanja slojeva drustva. Bruklinski most je dugacak oko 2 kilometra. Impresivan je, mada su meni licno mnogo lepsi evropski mostovi (Tower bridge u Londonu ili Chain brigde u Budimpesti). Njujork je prakticno svet u malom. U radnji Abercrombie, cije kese se mogu najcesce videti po gradu (mada ne zaostaju ni Bloomingdale’s little brown bag i medium brown bag) rade zgodni mladici-manekeni u kariranim kosuljama i farmericama. Ispred radnje je cesto drugacak red. Njujork ima mirise mora, lose hrane, najprefinjenijih parfema, slatkaste mirise przenih lesnika, miris Italije, miris Kine, miris Afrike, miris luke. Njegovim istrosenim ulicama prolaze i limuzine i rikse. Pruza se siljcima najvisih zgrada u nebo. Njujork je bio, na ostrvu Elis, prva tacka doseljenika i prva stepenica u ostvarenju americkog sna.

U Americi se najcesce mogu cuti “Wow!” i “Are you kidding me?”. Neka mesta i dalje imaju indijanska imena (kao Chappaqua, recimo), koja nas podsecaju na vreme kada su Indijanci, ti plemeniti ljudi uzivali sami u ovoj ogromnoj, raznolikoj zemlji.
22.

Danas sam isla u Filadelfiju, onako “zvanicno”, jer prethodnih puta je sve bilo vezano za predavanje… Prijatelj je vozio kroz predeo Ridley Creek Park, mnogo je lep kraj, opet miran, lepe, ususkane kuce, priroda divna. Obracam paznju na ime ulice i zove se Providence (providjenje). Mozda to nesto znaci!Prolazimo pored dece koja igraju bejzbol. Mnoge kuce u Pensilvaniji (a to se moze videti i u residential oblastima u Njujorku) imaju na tremu okacene sarene zastave na kojima pise welcome.
Filadelfija je grad koji je zaista crazy u vezi cinjenice sto je kolevka SAD, tj. u tom gradu je potpisana deklaracija o nezavisnosti. Postoji istorijski deo, stari grad, koji je dosta dobro sacuvan, i ima mnogo mesta u njemu koja su vezana za doba stvaranja nezavisnosti. Recimo, na prvom stajalistu koje smo prijatelj i ja napravili, stajala je oznaka da je tu u blizini ziveo kujundzija koji je napravio pribor za pisanje kojim je potpisana deklaracija o nezavisnosti. U gradu se trude da zadrze stare plocnike i ceo ambijent. U blizini je i kuca Betsy Ross, zene koja je sasila prvu americku zastavu, sada je to muzej.
Onda sam naisla na Ross, radnju u kojoj su dizajnerske stvari snizene, podnaslov joj je Dress for less. Ja ne nadjoh nista. Ne znam sta mi je, ne kupujem opet kao pre.
Filadelfija nije metropola kao Njujork. Ljudi ne mare mnogo za modu, ima puno Afro-amerikanaca. U Dunking Donuts kupujem zemicku sa puterom, ukusna je. Dolazim do City Hall-a i velikog masonskog hrama preko puta. Dalje glavnom ulicom Market street, i nije tako zanimljiva. Osecanje je drugacije nego u Njujorku, nekako nebezbednije. Sastajem se sa prijateljem na Amtrak stanici (mozda je deo grada gde je Bendzamin Franklin parkway bolji, videcu), citam “Buku i bes” dok ga cekam. Onda zajedno idemo u Manayunk, deo grada koji je bio sredjen kao niz malih slatkih restorana i zanimljivih radnjica, bio je hit pre 10 godina, i dalje je lep, ali nije tako popularan, nema tako puno ljudi. Mada, rucak je bio dobar.
Zaboravih statuu poglavice Tamanenda, na pocetku grada, pored reke, sa kojim je Vilijam Pen pregovarao o primirju u doba stvaranja SAD.
23.

Danas su me prijatelji odvezli u jednu staru kucu sa pocetka 20.veka koja je na prodaju…Zaista neverovatno iskustvo, to je bila kuca neke jako bogate porodice, ima i kulu koja je pod metalnom oplatom, ima zelene velike zaluzine, 2 sprata, 2 ogromna salona, sobu za batlere, jos uvek su na zidovima stare tapete, na prvom spratu je ugao za citanje, u belom drvetu, postoji i stari drveni lift, mnogo ima vitraza, na tavanu je velika bacva (sauna ili bazen za vodu?), garderoberi su od cedra, ima veliko stepeniste koje skripi po malo (lici mi na stepeniste Skarlet O’Hare, iako je to sasvim drugo doba), na ogromnom tavanu su jos uvek koferi bivsih vlasnika, koferi-sanduci, jedan je sa fiokama, kuca ima trem sa zelenim stubovima i park, sa svetlozelenom senicom i stazom od betonskih stopa.
24.

Danas me je prijatelj odvezao do Winnwooda, pa onda nekoliko stanica vozom do Filadelfije. To je pravi voz, nije metro-voz kao onaj kojim sam se vozila do centra Njujorka, nema govornog automata, vec kondukter najavljuje stanice. Na zeleznickoj stanici u Filadelfiji sam vratila knjijgu koju sam kupila (ispostavilo se da isti naslov postoji u onoj zbirci knjiga iz koje sam mogla da biram sta hocu), i ovde je skroz normalno da vam uz racun vrate sav novac. Onda opet Filadelfija, ovog puta samo do biblioteke (a tako ce biti cele nedelje). Ako od 30 ulice krenete do 20-e pravo, atmosfera je opet pusta i neprijatna. Ni 20-om prema ulici Vine nije bolje. Njujork je prepun ljudi (mada guzve nisu tolike koliko neki opisi preteruju), ali to je sto puta bolje i prijatnije nego filadelfijska atmosfera. Cini mi se da se svako u Njujorku oseca kao kod kuce. I ljudi su, jednostavno, drugaciji. Onda dolazim do Central library. Biblioteke u SAD su odlicne. Na odeljenju za novine i mikrofilm mozete citati sta zelite. Bibliotekar koji mi je pomogao je najprijatnija i najkulturnija osoba koju sam ovde srela. Sve je besplatno, istrazivanje, citanje, snimanje na fles, kopiranje. I tako, dok gledam stara izdanja casopisa, nailazim na razne znakove i informacije. Nekoliko sati istrazujem i uzivam.
25.

Mali predah od dogadjaja, juce soping u King of Prussia trznim centrima…I jedan putopis…

Sjedinjene američke drzave…Nisam ranije nikada pomišljala da ću putovati u tu zemlju, ali život je čudesan, dobila sam poziv od prijatelja Ilije Šaule da budem njegov gost, da održim predavanje na konferenciji o Nikoli Tesli u organizaciji The Tesla Science Foundation iz Filadelfije, a to se poklopilo sa istraživanjem koje radim već dugo. Naime, za istraživanje je bilo neminovno i nužno posetiti Njujork. Kolo znakova se pokrenulo jos u Beogradu, kada sam videla grafit ispisan flomasterom u Knez Mihajlovoj, sramežan, zelen, neprimetan, kao da je čekao mene, dan pred put (“Meni ne treba pomoći. Čim teđe, tim bolje. Ja najbolje radim u borbi“.) Onda, u toku samog puta, igra se nastavila, sve raskošnija i vilovitija, dva aviona, u svakom biram novine za razbibrigu (“Blic” i “USA Today”), u obe se spominje Tesla. Onda, stižem, gledam u iskrzani profil Menhetna, Ilija me vozi u West Chester, upoznajem njegovu divnu, zabavnu suprugu Branku, i na noćnom stočiću nalazim knjigu o Tesli, sasvim slučajno, kažu domaćini. Kolo znakova, u ovoj zemlji je jos glasnije. Možda je utisak o West Chesteru i opšti utisak o ovoj zemlji? Praktičniji, uređeniji život? Ušuškanost, ljubav prema prirodi (na većoj ceni su kuće koje su van urbanih naselja), opusteniji pristup životu i obavezama koje on nameće? Ili je ova zemlja baš onakva kakva je predstavljena na fotografijama u knjizi “America, America” Sonye Bullaty i Angela Lomea koju nalazim na policama svojih domaćina? Da li je slucajno što mi se najviše svidja set fotografija pod nazivom “Otvoren put”? Na njima su prostranstva Amerike, nema, ogromna, široka grotla, sa po jednim upečatljivim znakom u njihovim nedrima. To su mirni, veliki prostori, samodovoljni, njihov ritam otkucaja je lenj. Da, takav je i moj utisak o putevima i predelima Pensilvanije. Da li je ovo zemlja otvorenih puteva u svakom smislu? Tako se o njoj često govori. Na fotografijama su grotla, bukvalno Zemljina grotla u Americi, stenovita, grandiozna. U Pensilvaniji su predeli, veoma pošumljeni predeli, kuće među njima, u sred prirode, veverice se veru po stepeništima, rakuni kradu paradajz iz bašti, leptiri (nikad veće nisam videla) sleću na leptirov žbun sa tamno ljubičastim grozdastim cvetovima. Znakovi…Znakovi pored puteva, za restorane, pumpe, šašavi, originalni, džungla znakova. Tremovi, bas onakvi kao na filmovima, sa belim stolicama koje se ljuljaju. Susretljivi, prijatni neposredni, pričljivi ljudi. Došla sam u SAD, kao i glavni junak romana koga čitam “Anđeo čuvar”, kao sam pisac, Paolo Koeljo, u stvari. On je tražio anđela u pustinji Mohave, a jedna od fotografija u knjizi “America, America” je upravo Mohave pustinja! Mislim da ova zemlja ima jos mnogo toga da mi kaže. Fotografija i spoznaja stvaraju u meni uzbuđenje i očekivanje kakvo dugo nisam iskusila. A uzbudjenja su se nizala. Metalik-modri neboderi Filadelfije i moje predavanje u Philadelphia Free Library, rame uz rame sa poučnim izlaganjima drugih predavača (posebno Michael Craner-a i Michael Treat-a). Potom, banket i predavanja velikih stručnjaka u Arch Street Meeting House (kao što su Marc Seifer, Robert Uth, Ljubo Vujović). Svi predavači i svi prisutni su bili složni u jednom – proročko i revolucionarno delo Nikole Tesle itekako zaslužuje da bude spominjano, proučavano i slavljeno, a njegov rođendan bi trebalo obeležavati kao Dan nauke (9-i i 10-i jul su već proglašeni kao Dani Nikole Tesle u Filadelfiji) A onda Njujork, drugi put gledam Menhetn (gledala sam ga pri sletanju), i suze su mi u ocima, a ispred mene je siva, ogromna linija, za nijansu tamnija od neba. Uplovljavam u Njujork kroz Holland tunnel. Prvi utisak o gradu je da je jedan od onih velikih koji primaju sve, ljude, utiske, pokret, ideju. Njujork je vrela vreva. Ta vreva njemu pripada, nekako je prirodna. Njujork je megalopolis, sarenilo, zaista kosmopolitski grad. Njujork je utabani topot koraka nebrojenih ljudi koji su ikada prosli tim ostrvom, on kao da se njima hrani. Njujork je, kao i ostatak Amerike, isti kao moja predstava o njemu iz filmova i serija. Moje istrazivanje se u njemu nastavlja, pocinje, ili se blizi kraju? Ne znam, na meni je da to otkrijem. U Njujorku, u ovoj zemlji koja vas zaista menja ako u njoj duze ostanete, u kojoj se ljudi cesto sale. Sledeca destinacija mi je Vasington. Bice jos novih uzbudjenja. U Sjedinjenim americkim drzavama mi stalno u misli dolaze ranije sanjani snovi, kao nikada do sada. Da li je to povezano sa americkim snom?
26.

Danas sam na putu do stanice voza pocela da obracam paznju na natpise na tablama ispred crkava (inace, ovde ima svih raznoraznih crkava sveta, i sve su ravnopravne, pa stoga ima i hramova svih “vidova” hriscanskih crkava, koje sam ja gledala). Na prvoj tabli, kada sam obratila paznju, pisalo je “Therefore the Lord himself will give you a sign”. Posto postujem znakove, a ta recenica se prva pojavila, bila sam odusevljena. Onda sam naisla i na “Peace starts with a smile” i “Don’t become weary in doing good things”. Onda, eto mene opet na stanici, 3-4 stajalista do Filadelfije. Stanica Vinvud. Citam knjigu koju sam kupila (“Jedi, moli, voli”). Secanje na taj trenutak je dobro mesto da opisem americku neposrednost. Zena koja sedi na klupi do mene pita me, odjednom, da li mi se knjga dopada. Nema pre toga “Izvinite” ili tako nesto, odmah izgovara pitanje. Kaze da ne zeli da gleda film pre nego sto procita knjigu. Slazem se.
Ovde su ljudi jako neposredni, mnogo vise nego u Evropi (mislim na zapad). Prijatni su, postavljaju pitanje odakle ste, da li ste na odmoru, odmah se upustaju u razgovor, hoce sami da vam pomognu ako vide da ste u nekom problemu. Otvoreni su.
Kazem joj da je knjiga mudra. Odmah posle toga u knjizi nailazim na savrsenu preporuku za zivot, slikovit prikaz onog sto mi je govorio moj duhovni ucitelj.
Svuda je lako snaci se, sve je obelezeno i jednostavno. To mi se svidja. Ne znam zasto komplikovati stvari koje mogu biti jednostavne. Na zeleznickoj stanici Amtrak ima puno treniranih pasa koji proveravaju situaciju.
Onda, opet Central Library u Filadelfiji i rad na mikrofilmovima. Danas mi je bilo najinteresantnije. Naisla sam i na osobu koja je verovatno sama po sebi zanimljiva da bih dalje o njoj mogla istrazivati. U biblioteci je uglavnom tiho, cuje se zvuk brzog pomeranja mikrofilmova i skljocanje dugmeta za okretanje filma, a spolja se cesto cuju policijske sirene, bas kao u americkim filmovima.
27.

Amerika… zemlja u kojoj je vlasnik restorana iz Maroka, a gosti u jednom trenutku iz Srbije i Albanije, zemlja u kojoj, ako ste hronican bolesnik, ne morate svake dve nedelje po lekove, nego vam lekar prepise lekove na pet meseci, i apotekari su u telefonskoj vezi sa njim, zemlja u kojoj jedan poznanik moje prijateljice lici na Dona Dzonsona i veliki je zavodnik, zemlja drugacijih sansi.
28.

Kako sam danas sela ispred Saint Clement’s crkve u Filadelfiji da zapisem misli, tako je zvono zazvonilo, samo jedanput. Ali to je kraj zapisa, na pocetku dana sam razgovarala sa prijateljicom koja mi je rekla da definitivno razmislim da se vratim i zivim i radim u Njujorku. Da, mozda bi to bilo resenje za mene. We shall see. Onda, opet do biblioteke. Nosim sandale i debelu narukvicu zlatne boje i dobro se osecam. Odelo ne cini coveka, ali je covek zadovoljniji ako je obuceno nako kako on voli. Put od zel. stanice do bibliotke mi je, kako sam vec pisala, nekako neprijatan, ali danas odmah pocinjem naglas da pevam duhovnu pesmu “Amazing grace” i sve je dobro. Vreme je idealno, ni pretoplo, ni sparno. Uvece idem da kupim kupaci jer za vikend idemo na okean, u Atlantic City i Ocean City.
p.s.1 Jos jedno bravo za filadelfijske bibliotekare, u poredjenju sa onima u Njujorku, oni su divni, divni, divni
p.s.2 Citam “Jedi, moli, voli”. Junakninja je prvo u Rimu… Shvatam da je i meni Rim potreban za istrazivanje i pisanje nove knjige, a jutros dobijam mejl od majke koja mi porucuje da hoce da me salje na putovanje u Rim!
p.s.3 Sada primecujem razlike u ukusima. Voce je i dalje dobro (narocito breskve koje su unutra bele, ne zute), ali meso i mlecni proizvodi imaju drugaciji ukus nego u Srbiji
p.s.4 Mnogo je uzubudljivo pratiti promene modnog casopisa na pocetku 20.veka, a i sta se desava sa jednom kolumnistkinjom
29.

Jutros sam sa prijateljem isla u Fort Washington, lepo mestasce samo po sebi, ali mi smo isli u jednu firmu koja se bavi otkupom knjiga, a iste i prodaje za samo 2 dolara. Sve su polovne, ali jako dobro ocuvane, i imaju zaista sve, cak i nove hitove. 120 000 knjiga na jednom mestu, po 2 dolara… Danas jos mozda odemo u jednu staru kucu iz 18-og veka koja je i dalje uredjena kao ranije, i sada tamo funkcionise farma… A onda se spremamo na okean, u Atlantic City i Ocean City.
30.

Vikend je ipak bio lep, iako sam mislila da ce nam za vreme boravka u Nju Dzerziju biti kisno… Krenuli smo dok je u West Chesteru bilo oblacno, ali se sunce pojavilo vec pri izlasku iz Filadelfije. Prosli smo Vitmanovim mostom… Eh, Volt Vitman! Jedan od najvecih americkih pesnika, a i svetskih. Po cemu su veliki pesnici Veliki? Zato sto je njihova poezija i dan danas tako revolucionarna, mocna i nova kao kada su je i pisali, zato sto su bitne njihove rece, ali je bitan i onaj osecaj gromade koju citalac ima u stomaku dok cita njihove stihove.
Dalje smo se vozili Nju Dzerzijem i dosli do poslednjeg mesta na obali okeana u toj drzavi, u stari gradic Cape May. On je zaista sladak, ima ocuvane kuce iz viktorijanskog perioda, koje su u raznim bojama (roze, bordo, zelena…), tremovi su raskosni, u glavnoj ulici-promenadi ima dosta zanimljivih radnjica (radnja u kojoj se prodaju samo smesne stvari, gift sopovi i galerijice…).
Prvi put sam bila na obali okeana. Zaista je drugacije nego na moru. Okean je siv, sivo-plav, i jace huce njegovi talasi. Voda je hladna. Nema nikakvih stena, ostrvaca, poluostrvaca, vegetacije, samo pesak i ogromna, otvorena voda. Pesak je mek, fin. Galebovi prilaze blizu, dolaze na plazu, setaju iznad glava posetilaca. Delfini dolaze u grupama i plivaju jako blizu obale, nekom svojom radosnom putanjom. Iznad peska se vijore raznobojni zmajevi, pustaju ih i deca, a i odrasli ljudi. Uzivanje je i praviti velike zamkove od peska i satima ih doterivati i ulepsavati. Kao sto rekoh, voda je hladna, a kupaci ne idu daleko u vodu. Cuvari plaze stalno duvaju u pistaljke i daju signale rukama kupacima.
Uvece smo otisli u Atlantik siti, jedan od americkih najpoznatijih gradova za kockanje. Tesko se moze opisati kolicina kica koja se tamo vidi, nekakvi spomenici od gipsa, lose uradjeni, slonovi od gipsa, neonske reklame, sve je zuto, crveno, izmedju velikih hotela koji sljaste su zaista ruzne stambene zgrade, oronule i jezive. Kockarnice su prica za sebe, kao neki sareni kosmicki brodovi u kojima aparati proizvode smesno-skakljive-melodicne zvuke. U njima ne postoje dan i noc, uvek je jedno vreme, i uvek se tezi da se musterija sto duze zadrzi.
31.

Ovih dana sam mostly u kuci mojih prijatelja, izucavam knjige koje sam pokupovala u NY…Ali, opet dozivljavam Ameriku na neki nacin. Juce, recimo, gledam na ABC televiziji prvo Rejcel Rej (nju bas volim), pa onda popodne Opru ( ). Oprina gosca je bila Lora Bus, zena Dzordza Busa, koja je napisala knjigu o svom zivotu, gde je priznala da je u mladosti u saobracajnoj nesreci usmrtila coveka, i to svog poznanika. Dalje je razgovor tekao o tipicno americkim temama, o Beloj kuci, 11.septembru, zivotu posle Obamine pobede…
Onda je uvece prijateljica spremala divnu veceru i na stolu je, izmedju ostalog, bio i kuvani slatki krompir. To su veliki, duguljasti krompiri koji su narandzasti kada se oljuste i koji imaju ukus nesto izmedju krompira i bundeve. Amerikanci ih jedu sa secerom i cimetom.
Onda sam uzivala u pricama prijateljice kako je ovde za Dan zahvalnosti, kako je to lep praznik (sprema se i taj slatki krompir, izmedju ostalog), kako je sve mirno i oko 1h se oseca u vazduhu miris pecene curke, onda se svi okupe, rucaju i popodne gledaju sport na tv-u ili dremaju. Posto je taj praznik uvek u cetvrtak, a imaju slobodno i petak i vikend, u petak svi odlaze u freneticnu kupovinu za Bozic, jer tada imaju dosta vremena. Kaze da cak cekaju ispred radnji ujutru da se otvore, jer tada su mnogo velika snizenja. Bozic je dosta komercijalizovan praznik ovde , a prica o Danu zahvalnosti mi se mnogo svidela
32.

Evo bila sam opet u Njujorku, sada krace, nekoliko dana…Mogu vam pricati o svojoj promociji, o najverovatnijim i najneverovatnijim ljudima koje sam na njoj srela, o 57. ulici, o atmosferi, sklekovima i bucnim proslavama na sred Medison i pete avenije, o Linkoln centru, mostu Dzordz Vasington, Dzo Moleru, piscu prica, inace gradjevinaru, o Nju Dzerziju… Ali mi je lepse i sveobuhvatnije da kazem da sam se u Njujorku osecala kao kod kuce.
33.

Juce… hmm… Filadelfija again. Rece jedan moj prijatelj, kad cita moje putopise, njemu se cini da je Filadelfija geto i u njemu biblioteka sa ljubaznim bibliotekarima. Nije bas, ali, ne secam se da mi se atmosfera nekog grada toliko nije svidela kao sto je sa Filadelfijom slucaj. Juce mi je prijatelj kod koga odsedam rekao da bi bilo interesantno da prosetam i delovima gde zive samo Afro -amerikanci i otisli smo u 69.ulicu. Ne mogu da kazem da je to a pretty place. Radnje su, doduse, koloristicne, imaju perike, tunike (zute, narandzaste, zebraste…), sarene otkacene torbe…Onda sam odatle otisla metroom do “cuvene” 30. ulice. Ni istorijski znacaj, ni stari grad, ni brod-restoran Moshulu http://www.moshulu.com/site/intro.asp koji je jako ekskluzivan i zanimljiv (isli smo tu na veceru) ne mogu da mi poprave utisak o gradu. Isla sam do biblioteke, a u glavi mi je bila pesma “New York” od Alisije Kiz.
No, u biblioteci je predivno! Zaboravim na sve. Rad i uzivanje i istrazivanje su mi tamo mozda najlepsi utisak iz Amerike.
34.

Evo jednog utiska od danas…Osim Njujorka, koji je svet za sebe i jos verovatno nekoliko drugih velikih gradova, unutrasnjost Amerike, okoline oko malih mesta i gradova su i ovo: mozete ici u restoran u skroz opustenoj garderobi (u ljubicastim satenskim 3/4 panatalonama sa sasavim dezenom ), svi su jako ljubazni i hoce da pomognu (od prodavaca u radnjama, do slucajnih prolaznika – mada ovo vazi i za velike gradove, zaista je isto), postoje uvek neke sacuvane kuce iz osamnaestog veka, velike mansion, koje se sada uglavnom izdaju za neke proslave ili se oko njih odrzavaju sajmovi zanata ( na primer Oakbourne Mansion http://www.oakbournemansion.org/ ), na tim sajmovima mozete probati svasta, recimo breakfast bread sa dodatkom pomorandze.

35.

Danas je bio indijski dan… E, to je simpaticno u SAD, sto ovde ima svega iz celog sveta, prosto je ova drzava skup svih mogucih kultura…
Bila sa prijateljem prvo u indijskom restoranu, sto je ok, isla sam tamo i u Londonu, volim indijsku hranu. Specificno je bilo sto sam sada prvi put probala neki slatkis. Bio je to kala jamun, sto je kao neka mala okrugla tulumba, ali cudnog ukusa. Jeste slatka, ali ne previse, ima aromu koju ne prepoznajem. U svakom slucaju, bilo je jako interesantno.
Onda smo odsetali do indijske radnje, u kojoj je uglavnom hrana, a ima i nesto kozmetike, mirisljavih stapica…Prijatelj je kupio sebi, svojoj supruzi i meni tongue cleaner , cistac jezika, koji se u Indiji smatra osnovnom higijenom i dobrom osnovom za zdravlje. Jos smo od ljubaznog prodavca dobili jedan dodatni savet za zdrav zivot.
36.

Ovde je i dalje petak 13 , a vece je bilo predivno! Isla sam sa prijateljima u Brandywine park. Brandywine je recica, pored koje se odigrala cuvena bitka, gde su Amerikanci izgubili od Britanaca u borbi za nezavisnost. Put do tog kraja je divan, kao i, uostalom, cela Pensilvanija, a i SAD. Priroda je mnogo lepa. Kao sto sam vec pisala, divlje zivotinje su prakticno domace, dolaze blizu kuca, pretrcavaju ulicu, srne, zecevi, kojoti…Mi smo setali pored kuca iz perioda Dzordza Vasingtona, a u parku su na drvecu cucala dva lesinara…
U ovoj zemlji putnik oseca njenu velicinu, prostranstvo…Posle smo u Oakbourne mansion-u gledali film na otvorenom… Divno. Ekran je bio u nekom kao duseku (nesto kao oni decji zamkovi na naduvavanje), pored starog tornja za vodu, koji je kao mali, uski zamak (lici na jedan od onih malih na Palicu). Lepo vece, svici i zrikavci… Amerika…Volela bih i ovde da se zahvalim mojim glavnim domacinima u SAD, Iliji Sauli i njegovoj supruzi Branki Sauli. Ilija je moj prijatelj, a Branka mi je sada postala prijateljica. Ne smem u utisciima i putopisima da izostavim vrlo mudre i konstruktivne razgovore sa Brankom u tihim vecernjim satima u njihovom lepom domu

37.

Danas su moji prijatelji isli kod svojih prijatelja koji se bave izradom nekih specijalnih aluminijumskih prozora i postavljanjem solarnih celija na krovove, pa i ja sa njima. Oni zive u Lancaster County-ju, a ako se secate, tamo zive Amisi…
Nismo isli ovog puta direktno u kucu Amisa, samo smo svratili u jednu od radnjica koje oni drze, po organic voce i povrce… Imaju i male proizvodnje rucnih radova, pacvork, recimo, ili odecu za lutke u njihovoj tradicionalnoj nosnji, ili drvene plocice na kojima pise BELIEVE i SIMPLIFY. Kako su to jednostavne i prave mudrosti! Believe i simplify! Kapice zena su bele, od nekog prozirnog materijala, a haljine su im od grubog materijala, mislim, verovatno je prirodan, ali deluje grubo.
Lancaster County… lepa priroda, polja kukuruza i silosi Amisa koji su uspravni, valjkasti, visoki, sivi.
Onda smo nocas prijateljica i ja isle da gledamo film “Jedi, moli, voli”… To je bila moja velika zelja. Dakle, ako idete u americki bioskop, ocekujte da film uopste ne pocne na vreme jer reklame i najave drugih filmova (by the way, najavili su i film o osnivacima Fejsbuka) traju bukvalno pola sata.
Kao sto rekoh, gledanje tog filma je bila moja velika zelja, i drago mi je da sam je ostvarila, i to u SAD, ali knjiga je mnoooooooooooooogo bolja. Volim Dzuliju Roberts i zaljubljena sam u knjigu, ali film je… naravno… celu pricu pojednostavio i raspekmezio. Ok, u svakom slucaju, divno iskustvo.

38.

Danas sam zavrsila svoje istrazivanje u Free Library u Filadelfiji. Bilo je fantasticno, uzbudljivo, nezaboravno. Samo jednom komandom na ekranu aparata koji cita mikrofilm, istrazivac moze putovati kroz vreme…Uzivala sam, i mnogo toga saznala.
Vracam se iz biblioteke ka stanici Amtrak i razmisljam da je jos malo ostalo do mog povratka kuci. Nedostaje mi moj grad, u kome znam sve stanice prevoza napamet, nedostaju mi prijatelji i razgovori sa njima, stalno zvrckanje mobilnog telefona, razgovor sa roditeljima, i sve one male i velike stvari u mom precious stanu. Imam jos dva velika putovanja ovde u SAD, ali, ipak, povratak se blizi i radujem se tome.
Danas sam probala Auntie Annie’s perecu (,http://www.auntieannes.com/) bas je dobra, cak i bolja od njujorske.
39.

Danas je konacno dosao red da malo obidjem i grad mojih domacina. Mislim, isla sam sa prijateljicom na kratko, jos kad sam dosla u SAD, ali sada sam ga obisla sama.
West Chester je u istoimenoj oblasti koja je jedna od prvobitnih oblasti Pensilvanije. Osnovana je 1682 od strane Vilijema Pena. Ime Chester potice od engleske reci Cheshire
Elem, West Chester grad…http://www.downtownwestchester.com/
To je zaista mali grad sav od crvene opeke, fin, pun slatkih radnjica, nema velikih lanaca radnji. Pre nego sto sam posla u istrazivanje, razmisljala sam da me grad podseca na atmosferu iz romana “Jude the Obscure” Tomasa Hardija, ni sama ne znam zasto. Naisla sam na skotsku radnju, male butike, ugodne kafice i restorane, gift shopove, radnje sa vintage garderobom (imaju prelep nakit i haljine iz pedesetih i sezdesetih!), antikvarnice… Sve je otmeno, i ljudi i atmosfera, zgrade, trotoari. Sve je tamno crveno, belo…Iz nekog razloga se u malim gradovima u SAD radnje zatvaraju u 5 ili 6 popodne. Nema puno ljudi na ulicama. Ja sam bila jedini turista u gradu.
Usla sam u jednu staromodnu knjizaru koja prodaje polovne knjige po jako povoljnim cenama. Zove se “2nd reading”. I tu nadjem na polici knjigu “Jude the Obscure”. Atmosfera u knjizari je bila kao da je vreme stalo, kao u nekom usporenom americkom filmu, postarija prodavacica sa dosta pudera na licu je pricala svojoj koleginici ili prijateljici kako je njen sin bio ozenjen sa zenom koja ima devojcicu od 11 godina, i sada imaju problem, joint custody, zajednicko starateljstvo, pa devojcica odlucuje sa kim ce ziveti, pa gde on zivi, gde ona zivi, u koju skolu ide….Sve sam to slusala u onoj tisini medju policama i policama starih knjiga, nalazeci kartice za zakazane preglede kod lekara iz osamdesetih godina u knjigama, i raznorazne zanimljive naslove…
Ceo grad West Chester je kao da je direktno dosao iz 19. veka…
Tokom cunjanja sam pomislila da cu naci mozda neki objekat (nakit, nesto) u obliku vilinog konjica, i stvarno nadjem, neobicnu malecku kutiju za nakit svetlo plave boje!
p.s. casopisi… najnovija americka izdanja… ELLE ima 562 strane, a Vogue 726!
40.

Danas sam isla u Exton Square Mall (mada to i nije bas neka ideja jer sledece nedelje imam dva velika putovanja, ali dobro sad ). Svuda su rasprodaje. Sta sam videla simpaticno? Raznorazne vile (slike itd) iz kolekcije Amy Brown (http://www.amybrownart.com/), recimo. Naravno, u shopping mall-u je nezaobilazni Macy’s. Postoji i slatki gift shop koji se zove Exton Place, a u kome se mogu naci svakakve zanimljive i neobicne figurice vezane za velike praznike (Dan zahvalnosti, Noc vestica, Bozic). U toj radnji su i proizvodi Vere Bredli. Htela sam to odavno da napisem, videla sam jos u Njujorku. Ovde su dosta popularne te torbe, od platna su i skoro sve su sarene, postoje i sveske, novcanici sa tim motivima (http://www.verabradley.com/)
Prodavacice mnogim radnjama (kao juce u knjzari) pricaju o svom zivotu i to jako glasno (inace, ovde ljudi jako glasno govore svuda, u restoranima, u radnjama i sl.)
Danas sam opet videla motiv vilinog konjica, ovog puta na torbi za plazu (bila je svetloplava!) i pomislila, e, ako ga vidim jos jednom… onda je znak nad znakovima…
Uglavnom, standardna moja setnja, Banana Republic, H&M, Loft, Gap, Borders…i sve ostale radnje koje su mi se cinile zanimljivim.
Kada sam izasla iz mola i krenula u drugi, devojke koje su prosle kolima pored mene pevale su pesmu koja mi je bas tog trenutka bila u mislima “I just called to say I love you” Stivija Vondera…
U knjizari Barnes&Nobles ima jako povoljnih knjiga. Recimo, “The Tudor Chronicles” Susan Doran. Ah, ko ce kupiti hiljadu knjiga koje su mi se ovde svidele?
I onda opet vilin konjic, ovog puta na maloj, zdepastoj svesci, plav, zajedno sa leptirovima…
41.

Imam još do povratka, ali se bliži…I jutros razmišljam o svim mojim dosadašnjim vraćanjima u Srbiju, Beograd. Iz Londona, Pariza, Beča, ostalih gradova, vraćala sam se i kasnije bila u depresiji jer moj Beograd nije tako uređen, nije onakav i onakav…. Bivala sam opijena, i posle povratka u Beograd nisam mogla da funkcionišem. Da li je to zato što mi se Zapadna Evropa više dopada od Amerike, ili zato što sam tamo boravila kraće? Ovde ću biti dva meseca, i, evo, nedostaje mi sav onaj srpski haos, saobraćaj, radnje, sve mi nedostaje…Naravno, najviše ljudi, mogućnost da sa njima pričam telefonom, da se viđam… Prosto, nedostaje mi taj tok, kakav god da je.
Amerika je ok, dopada mi se rasterećenost i praktičnost života koji ovde imaju, ima nekih stvari koje mi se ne dopadaju, kad bih živela ovde, živela bih u Njujorku (Njujork zaista ima “ono nešto”, tu ludu urbanu reku koja teče, teče, u Njujorku se zaista svako može osetiti kao kod kuće, Njujork je poseban, samosvojan, meni drag). Mada, ni Njujork mi nije zanimljiviji od Pariza i Londona, recimo…
Nedostaju mi evropske “starudije”. Ovde u Americi sam se zaljubila u Rim, što je paradoks nad paradoksima.
I, evo me…U raspoloženju koje nisam očekivala… Slušam pesmu “Zemljo moja”…Imam još dva velika zadatka ovde, ali moglo bi se reći da sam jednom nogom već zakoračila u Srbiju. Znam sve, znam i da će me iznervirati hiljadu puta kad se vratim, i da će taj spominjani tok biti beskonačan, ali…I, da, nedostaje mi da znam kako su moji roditelji, nedostaje mi hleb u srpskim pekarama…Nedostaje mi moj život onakav kakav je.

42.

Danas sam bila u Vasingtonu! Imala sam srecu da mi vodic bude prijatelj mojih prijatelja, prof doktor na Delaware State univerzitetu, inace bi mi bilo mnogo teze da istrazujem po gradu sama. Vasinton dosta lici na evropske gradove, nije obelezen ulicama koje imaju brojeve kao Njujork ili Filadelfija…
Prosli smo Baltimor i vozili se kroz Merilend. Prva stanica nam je bila zeleznicka stanica gde je i parking. Ona je uradjena u kvazi-klasicizmu, a sa parkinga su se odmah videli i Kapitol i obelisk, cuvena obelezja Vasingtona.
I u ovom gradu ima dosta propovednika koji stoje na ulici i, recimo, na mikrofonu citaju duhovne tekstove.
Da li se u ovom gradu, pri prvom susretu oseca svetska moc, da li se oseca da se u njemu odlucuje o sudbini mnogih? Ne znam. Pitala sam se, ali ne znam da odgovorim. Prijatelj mi rece da je u SAD moc gde je novac, a ne gde je politicka moc. Ne znam.
Za moje istrazivanje bilo je prvo potrebno otici u Vital Records Division, sto je institucija gde se u Vasingtonu uzimaju izvodi iz maticne knjige. U blizini te zgrade, kod crkve St Aloysis momci sa Gonzaga koledza igrali su americki fudbal. Vital Records je bio pun Afro-amerikanaca koji su placali svoje izvode. Ja nisam mogla dobiti informaciju jer nisam imala sve podatke (nemoguce ih je naci) o osobi koju istrazujem. Onda sam ispred zgrade zvala Nacionalnu arhivu. Prijatelj otvara laptop i i dalje trazimo gde bismo nasli podatke… Bilo je kao na filmu.
Onda smo prosetali centrom, od Kapitola do Bele kuce. U ravni Kapitola je i cuveni vasingtonski obelisk, okruzen americkim zastavama, koji je sagradjen u cast Dzordzu Vasintonu. Simbolika piramide na vrhu obeliska je vise nego ocigledna…
Izmedju Kapitola i obeliska na obe strane su muzeji ( Prirodnjacki, muzej istorije SAD…)
Bela kuca se vidi samo preko ograde, gde ima puno ljudi, ali ni priblizno koliko ih, recimo, ima ispred ograde Bakingemske palate.
Vasington ima gradski smek, u svakom slucaju je bolji od Filadelfije. (Medjutim, cim se malo izadje iz centra, moze se naici na delove grada koji su otrcani i zapusteni. )
Posle Bele kuce, otisli smo do Nacionalnog arhiva, jos jedna zgrada koja je slicna evropskim zgradama, sa stubovima i skulpturama. Skulpture su muska i zenska igura koje drze knjige, simboli istrazivanja.
Ispostavilo se da je osoba koja me zanima jos misterioznija nego sto sam mislila, podaci su bili oprecni, ali to mi je takodje dosta reklo o njoj.
Na povratku sam zakljucila da bi trebalo da radi daljeg istrazivanja odem u University of Delaware (sto je sasvim nesto drugo od Delaware State University).
I, jos nesto.
U povratku smo prosli pored Muzeja kriptologije i Nacionalne agencije za bezbednost, u stvari, pored sume u kojoj su skrivene te institucije, koje su verovatno misterioznije i od CIA-e.
43.

Danas sam bila u gradu Newark, tj. tacnije na univerzitetu u tom gradu, koji se zove University of Delaware. Ocigledno, taj grad se nalazi u drzavi Delaver. Prvo jedan generalan opis americkih malih gradova – u svima njima ima dosta zgrada od crvene opeke, mirni su, nema velikih trgovinskih lanaca, totalno su razliciti od velikih gradova…Drugo, biblioteke u SAD…(ja sam danas bila u biblioteci spomenutog univerziteta, a raspitivala sam se i u Free Library of Newark). Elem, biblioteke su sjajne ovde! Dobro su snabdevene, organizovane, mozete dobiti mnogo informacija, cak i male biblioteke imaju mikrofilm citace, ljudi koji rade u njima su strucni, nacitani i ljubazni, i zaista su mi biblioteke jedan on najboljih utisaka.
U biblioteci Univerziteta Delaver sam dozivela najbolji istazivacki dan, i do sada tokom boravka u SAD, a i uopste. Imala sam priliku da razgledam pisma iz proslosti, neciji zivot da doirnem kroz pisma i dokumente. Imala sam priliku da dodirnem citav jedan zivot iz sredine 19.veka i pocetka 20-og kroz sveske, beleznice, pisma, slova…Opijao me je slatki miris starih listova.
Kada sam dosla, bibliotekar mi je ljubazno dao prvu fasciklu iz arhive i sela sam iza staklenih vrata da istrazujem. Kada sam zavrsila sa njom, rekao je da sam prosla mali test, da sam se normalno ponasala sa dokumentima (znaci, vrsio je inspekciju mog rada, vrlo suptilno) i da mogu da uzmem sve kutije iz arhive.
Videla sam jednu do sada nevdijenu fotografiju osobe koju istrazujem, iz doba kada je bila starija. Imala sam knedlu u grlu od uzbudjenja kada sam listala male beleznice-planere njenog muza. Bukvalno sam ulazila u jedan tudj zivot, nepozvana, pozvana, listala sam stranice tih beleznica. Ne mogu tacno opisati to osecanje. Istrazivanje je trajalo od 11 ujutru do 5 popodne i bila sam ponosna na sebe sto sam stigla sve da “pretresem”.
Citala sam pisma koja su pisali jedno drugom. Imala sam priliku da procitam autenticne reci “Volim te” napisane crnim mastilom 1887, drzala sam to pismo u rukama!
I, ovde u SAD sam se zaljubila u Rim, koji mi je potreban radi daljeg istrazivanja. A kako je sve povezano, u dokumentima sam pronasla spisak mesta koje neizbezno treba videti u Rimu, tj. pronasla sam jedan strucni mali vodic kroz Rim za sebe (spisak “Things to see in Rome”)
p.s.1 ispred biblioteke je modernisticki spomenik posvecen radosti ( A Tribute to Joy)
p.s.2 devojke su dosta prihvatile modni trend koji se ovde sada forsira, “boyfriend style’, tj. farmerke muskog kroja povrnute na 3/4 duzinu
44.

Za nekoliko dana se zavrsava moj dvomesecni istrazivacko-poslovno-turisticki boravak u SAD, i volela bih da napravim generalne utiske.
Bila sam u Njujorku, Filadelfiji, Vasingtonu, Atlantik sitiju i u malim gradovima West Chester, Cape May, Newark, prosla sam kroz Baltimor.
SAD mi se ne dopada vise od Evrope, to sam i pretpostavila da ce se desiti i pre puta. Jednostavno, Pariz i London, recimo su i dalje bez premca. Njujork je grad koji je sasvim drugaciji od svih ovih gradova i koji ima svoj duh, privlacan je, onako haoticno-luckast, ali sa razlogom, i to se tamo dobro podnosi. Imala sam osecanje kao da tu pripadam, kao da nisam stranac, a to su mi rekli i mnogi ljudi koje sam ovde upoznala. Cula sam da se ovde misli da Njujork ne predstavlja SAD i da Amerikanci koji ne zive u njemu i ne vole bas mnogo taj grad… Zaista, drugi gradovi imaju sasvim drugaciju atmosferu, narocito ovi manji. U manjim gradovima slabo ima velikih trgovinskih kuca (mislim na garderobu, recimo), slatki su, ali mogu biti i ucmali, nekako manje zivi.
Filadelfiju nikako ne bih preporucila, uopste se ne secam da mi je neko mesto bilo bas tako nezanimljivo.
Ono sto mi se ne svidja u SAD je obaveza da se vozi automobil, cim se malo dalje zivi od grada. Posto volim da pesacim, ovde bih zivela iskljucivo u nekom velikom gradu, i koristila bih javni prevoz ili bih isla peske, ne volim automobile uopste. A ljudi ovde (osim na Menhetnu) bukvalno ne izlaze iz automobila…Druga stvar koja mi se ne dopada su ocigledne razlike u izgledu krajeva grada. Ako se malo zadje izvan centra Filadelfije, Atlantik sitija ili Vasingtona, recimo, moze se naici na ne bas tako lepe prostore…
Inace, ono sto je dobro sto mi se cini da ovde svako ima sansu, da ljudi opustenije i lagodnije i prakticnije zive.
Soping je dobar, i u trznim centrima i u raznoraznim specijalizovanim radnjama kao sto su Century 21, Marshall’s ili Ross gde ima odece poznatih dizajnera koja je stalno na nekom popustu.
Hrana i nije bas nesto, ako odete u indijski ili italijanski restoran, ok, ali mlecni proizvodi i meso, pa cak i mnoge vrste hlebova mi se uopste ne dopadaju.
Inace, SAD je bas lepa zemlja, bar onaj deo koji sam ja videla, drzave Njujork, Nju Dzerzi, Pensilvanija, Merilend, Delaver…Lepi su predeli, glavna karakteristika im je sto su divlje zivotinje slobodne, mogu se cesto videti srne, zecevi, veverice, lisice, mrmoti, koji pretrcavaju ulice i ulaze u dvorista.
Mogu misliti kako su zanimljivi drugi predeli ove ogromne zemlje, kao sto su Divlji zapad, Jelostoun, Teksas…
U svakom slucaju, vredi videti, volela bih da dodjem ponovo i posetim Dolinu smrti, Grand Canyon i mozda Majami.
45.

Kao sto rekoh, juce sam imala najlepsi dan do sada sto se tice istrazivanja. To je bilo odeljenje Special collection u biblioteci Univerziteta Delaver u gradu Newark-u.
Za deskom je bio bibliotekar, stariji gospodin vrlo zanimljiv, koji mi je zaista mnogo pomogao i bio pun znanja i ljubaznosti. Kada je cuo da se dogovaram sa prijateljem na srpskom kada da dodje po mene, spomenuo je Zagreb, prepoznavsi varijantu jezika. Tu mi se vec dopao, jer znaci da puno zna… I da je slusao, istrazivao. Kasnije je rekao da je veliki postovalac Teslinog dela. Sve vreme sam osecala da je on nesto vise od bibliotekara, i na kraju ga pitala za ime. Danas otkrijem da je on cuveni novinar i bloger! Zove se Shaun D.Mullen i pisao je o ratu u Vijetnamu i Klintonovoj aferi, na primer.
Ono sto je mene odusevilo u njegovom nastupu su ocigledno veliko znanje i kultura ophodjenja. Pravi, znacajni, mudri ljudi jednostavno postoje pred vama, samo se pojave, i sve vam je jasno…Ne moraju da se reklamiraju i da budu napadni.
46.

Evo male price o mom trecem boravku u NY. Ovog puta je trajao najkrace, 2 dana, ali ne sa manjim intezitetom dozivljaja i dogadjaja.
Prethodna 2 puta sam imala voznju do tamo, sada sam isla Bolt autobusom. Ukoliko ikada imate priliku da putujete iz Filadelfije za Njujork, idite tim autobusom. Neverovatno je jeftin, a najudobniji i najsavremeniji prevoz koji sam koristila u SAD do sad (naravno, ne racunam automobil).
Da li je to uticaj mojih prethodnih dolazenja u Njujork, pesma Frenka Sinatre, svih filmova i serija koji ga suptilno velicaju, ne znam, ali uvek imam osecaj neverovatne uzbudjenosti kad mu se priblizavam, grande osecaj. Interesantno je uci u samo srce grada, Mehnetn. Kroz dugacke, bezbojne tunele (recimo Holland ili Lincoln) se vozite i onda bum!, Menhetn, guzva, drugi svet, potpuno udubljen u svoj haoticni red, kao da uplivate na izdvojeno ostrvo koje je svet za sebe i potpuno nesvesno ostalih svetova.
Od hotela Njujorker ovog puta sam isla na drugu stranu, osmom avenijom, pored Medison Skver Gardena. Taj deo grada (a i veci njegov deo) nije ni cist ni uredjen, ni tih ni savrseno organizovan (kao Bec, na primer), ali je savrseni spoj suprotnosti. Ako idete osmom avenijom, mozete naici i na sumnjive tipove i predivne srednjovecne gospodine poslovnog izgleda koji vas, bez ikakvih pretenzija i sasvim prijateljski, sami pitaju da li vam je potrebna pomoc oko snalazenja (ako vide da gledate u mapu).
Isla sam u Perry ulicu, koja je u West Willage. Cuvena je po tome sto je u broju 66 snimana serija “Seks i grad”, tj. tu je bio Kerin stan. Taj stan je glumio kraj koji se zove Upper East Side. West Village je bas lep, otmen, zgrade su (opet) crvene, braon, krem, stepenista su masivna. Na broju 66 stanari su stavili zabranu priblizavanja stepenicama i vratima.
Na uglu ulica W11 i Bleecker je jedna od lanaca poslasticarnica Magnolia. U stvari, zove se Magnolia bakery, i tu su glavni hit cupcakes. Procitala sam negde da su ti kolacici precenjeni sto se tice ukusa. Ne znam, nisam ih probala, na dijeti sam. Na malim ostrvcima oko drveca na trotoaru pise “Please no pee pee”. Inace, spomenuti Upper East Side, gde lik Keri zivi (a snimano je u West Village) je sada in deo grada. Stara garda gospode smatra da je najotmeniji deo i dalje pocetak 5.avenije (Kendas Busnel pise o tome). U Wes Village se nalaze fine radnje i otmeni butici. Kada se ide do Vasington skvera, nailazi se na Gay ulicu.
Kada se od Leksington avenije ide do 2. avenije istocnom 31.ulicom, moze se naici na restorancice koji imaju po nekoliko stolica na trotoraru. Recimo, Vezzo, restoran koji ima thin crust pizza. I stvarno, to je najtanja pica koju sam videla…
U kraju oko 2.avenije ima puno oglasa, narocito neonskih, za predvidjanje sudbine, citanje i ciscenje aure… A to je kraj u kome vlada Krajsler zgrada…
Ja sam istrazivala i u njujorskoj nacionalnoj arhivi, a usput svracala, kao i uvek u radnje, radnjice. Radnje koje su me odbile svojim enterijerom su Victoria’s Secret i Ambercombie&Fitch.
Drugog dana sam krenula od pocetka Central parka ka ulici 103, gde je muzej grada Njujorka. Dok sam setala tim delom pete avenije (koji se zove i Museum mile), razmisljala sam kako je stvarno divno onima koji imaju stanove u tom delu grada, sa sve vratarima, zelenim tendama nad ulazima i pogledom na Central park. Videla sam i srpsku zastavu u tom kraju, i otkrila da je u toj zgradi u broju 854 kancelarija stalne misije republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama. That’s what I call a job!
Sam Upper East Side je lep, otmen i classy i vise mi se dopada od Vasington skvera i pocetka 5. avenije, ma sta tvrdila bakica od skoro 100 godina po imenu Flossie Davis, jedan od likova u knjizi K.Busnel “One Fifth”.
Metropolitan muzej je njujorski odgovor na velike evropske muzeje. Sve je tu- i stubovi, i statue, i stepenice… ali Luvr je Luvr.
Muzej grada Njujorka i nije bas onakav kako sam ga zamisljala (narocito kad se uporedi sa muzejom istorije Londona, onda gubi u startu). Ima jedan deo gde su njujorski enterijeri i to je zanimljivo.
Njujorcani su lepo obuceni, moderno, a sa stilom. Ne preteruju, a u isto vreme su i neobicni i lezerni i elegantni. Na petoj sam opet pomislila na koleginicu koja predaje geografiju i koja me je zamolila da tom ulicom prosetam jednom i za nju. Razgovaram sa njom u mislima i kazem joj kako mi se dopada duh “stambenog” i “muzejskog” dela te ulice, tj. od pocetka Central parka pa dalje ka vecim brojevima zgrada.
U SAD, a narocito u Njujorku, mnogo ljudi ima pse kao kucne ljubimce.
Sta ima u novinama? Novi ce se neboder sagraditi, koji ce biti visi od Empire state zgrade. Do sada je vlasnik te zgrade uspevao da ubedi ljude da ona mora ostati najvisa, ali je gradsko vece odlucilo drugacije. “The city has grown and it’s going to continue to grow”, rekao je Mark Weprin. Vlasnik Empire state zgrade je bio tako besan da je rekao da ce to biti “napad na Njujork i njegovu ikonografiju”. Zgrada koja ce se graditi ce se zvati Penn Plaza.
Sta ima novo u knjizarama? Ponovna izdanja knjiga Nensi Mitford. Videla sam i vilinog konjica na korici knjige “Devojka iz dvadesetih” Sofi Kinsele.
A noci? Noci u Njujorku padaju oprezno, a on i dalje svetli, uvek, uvek ziv.
47.

Sta reci za kraj? SAD je za mene bila zemlja u kojoj sam odrzala svoje prvo predavanje, promociju “Jelene Anzujske” u Njujorku, dozivela da budem prvi put zvanicno citirana ( u novinama “Kisobran” koje izlaze u Vankuveru), koja je bila prepuna ociglednih duhovnih znakova, u kojoj sam upoznala mnostvo zanimljivih ljudi…Putovanje koje se ne zaboravlja.

Appendix

Mislila sam da je dozivljajima kraj. Ali danas, poslednjeg dana u SAD je kod mojih prijatelja dosao njihov divni prijatelj Aleksandar Lalovic. Rucali smo u senici pod vinovom lozom. Onda smo otisli u Linvila vocnjake. Tu se moze doci i jesti voca koliko se zeli, a ono sto se zeli poneti, to se placa. Posetioci se voze u prikolicama koje su ispunjene slamom i svako silazi na stanici koja mu odgovara (kupine, jabuke, kruske, breskve, paradajz…)

A ono sto ce mi ostati u stalnom secanju je voznja do vocnjaka. Vozila sam se sa Aleksandrom koji je pustio muziku, ni preglasno, ni prejako. Mozda mi je taj momenat isto tako drag kao i hleb i puter u Rokfeler centru u Njujorku, prvog dana boravka tamo. Cekali smo glavno jelo, a meni su taj hleb i puter bili tako ukusni, najbolji hleb i puter u mom zivotu… E, takva je bila voznja. Ukratko, to je bilo kratko ali slatko uzivanje u trenutku, u tom trenutku mog jedinstvenog zivota. Mozda nije slucajno sto je prva pesma bila “O sole mio” u izvodjenju Pavarotija. Italija, mozda me bas glasno zove. Onda, Elvis Prisli “Kiss me my darling”, pa onda Olivera Katarina “Sedim u jednom pariskom lokalu”, pa muzika iz filma “Doktor Zivago”…A momenat… Cini mi se da sam cak videla i vilinog konjica na jednoj od onih Welcome zastava koje mnogi amerikanci imaju ispred glavnih ulaza…

Ostavite komentar