Recenzent

Zadovoljstvo mi je da imam dovoljno kredibiliteta da postanem i recenzent! U pitanju je roman “Zavet” Slavise Pavlovica

slavisa pavlovic 300x225 Recenzent

Photo: s leva na desno Ana Atanasković, Slaviša Pavlović, Branislav Lečić, predstavnica “Književne reči”

Srpskoj književnosti su uvek preko potrebni romani sa istorijskom potkom. Za njih je uvek vreme, jer priče o srpskom narodu još uvek nisu do kraja ispričane. Prvi roman Slaviše Pavlovića je inspirisan istinitim događajima iz prošlosti. U vreme književne hiper produkcije i utrkivanja ko će se u pisanju poslužiti boljim trikom ili marketinški spretnije opisati neku novu zanimaciju, Slaviša putuje u prošlost i donosi nam je na dlanu, da s punim pravom ponovo živi.

Sa Slavišinog dlana prvo vidimo Milića Itanića, ratnika sa dva ožiljka i njegovog oca Andriju, bivšeg armijskog pukovnika. Oni će ostati glavni likovi do kraja romana. Letnje gospodnje je 1914. Milić je poslat u rat, a „ničija zemlja“ između oca i sina postala je odmah otkrivena. To je ničija zemlja u kojoj se gledaju, a jedna drugoj ne prilaze, ljubav i netrpeljivost. Milić ocu ostavlja ženu Julku i dva mala sina i odlazi iz svog sela blizu Drine. Nedaleko, na front.

A onda je „predaja bila neminovna“. Ono što je pisac od početka romana potencirao kao nešto što se neće i ne sme dogoditi, desilo se kao usud. No, bez tih usuda ne bi bilo ni romana ni umetnosti uopšte. Slaviša je uspeo da jedan od mnoštva usuda, usud iz njegove porodice, prenese u umetnost.

Posle opisa dobijenih bitaka, pa poraza srpskih trupa na Mačkovom kamenu (a Milić biva zarobljen), sledi ravan tok u ravnici. To je neočekivano za roman koji se bavi Prvim svetskim ratom, ali svakako u životu biva – život je najmudriji, a Slaviša Pavlović se toj priči spretno prepušta, vodeći je, i dalje, iz prikrajka, no sasvim sigurno i skladno.

U ravnici je salaš u blizini Budimpešte, gde Milić sa saborcima provodi zarobljeničke dane. Salaš sa tuđim bunarom i tuđim pojilom. Priču o danima zarobljeništva na kratko prekida Andrijin povratak u vojsku. Sada se otac, kao što se desilo i sinu, vraća u porodičnu kuću i traži sinovljeve korake, korake oko okućnice, svete korake. Po toj zemlji su šlemovi tuđinca – napadača. Otac i sin su u tom trenutku ponovo i rastavljeni i sastavljeni.

Upečatljiv je opis kobne laži zbog koje Milić u zarobljeništvu ne zna da li je živ dok stoji nad zapaljenim svećama. Zatim nemoguće ljubavi između Milića i njegove gospodarice Eržebet. To je ljubav heroja.

Kada se događaji zgusnu, kada se rat završi i svi likovi, i glavni i sporedni, dožive transformaciju, posle svih ratnih muka i ličnih tragedija, pisac završava roman pismom koje počinje sa „Dragi sine“. Naravno, piše ga Andrija i još na početku priznaje „Ti i ja smo puno ratovali. Najviše između sebe“. Smogavši snage da otvori srce i prizna sve što se moralo priznati, Andrija govori sinu najotvorenije onda kada je već mrtav, kroz pismo koje je napisano pred smrt. U pismu su gromade zgrudvanih osećanja koja nisu bila izgovorena, niti su to mogla ikad biti.

U ovom romanu koji opisuje večitu borbu sina sa očevom senkom, pisac nas podseća i na gorki grč koji u nama izazivaju užasi rata (zločini, rasejanje, bol, zverstva). Lepo su opisane osobine srpskog naroda: upornost, čuvanje ognjišta, hrabrost („verovao je da slobodu može osvojiti samo pobedom, makar ta pobeda značila smrt za njega“), ali i samilost (Milić pušta zarobljene protivničke vojnike). Potresne su scene ratovanja u okolini prazne rodne kuće u vreme kada su granate orale livade.

„Zavet“ je priča o porodici, o trzavoj, a moćnoj ljubavi koja veže njene članove, o odbrani kućnog praga. Porodica je ugrožena, brani se od bola, nesvesno, svesno.

Pisac realno opisuje šta je rat za porodicu: „Svi su se radovali životu, kojeg možda nije ni bilo“. U takvom životu jedan drugog traže otac i sin. Zategnutost zbog njihove identičnosti pretvorena je u prezir zbog zlobnih laži drugih, a kao da se prezir morao desiti da bi došlo do otkrivanja ljubavi koja je uvek bila zapretena u muškim, ratničkim pancir-grudima. Prepliću se u ovom romanu lične povesti i istorijsko zaleđe, po krvi nasleđena bol i hrabrost. Hrabrost za reći, steći i ne poreći. Ovo je roman o ljudskoj snazi koja može da preživi mnogo.

„Zavet“ je roman sa izgrađenim likovima u kojima su ujedinjene i psihičke i fizičke osobine. Pisac ih predočava neposredno, direktno, kroz skoro dramsku tenziju koja je jedna od odlika romana, naročito u dijaloškim sekvencama. Odlično su oblikovani likovi oca i sina i njihovi pratioci.

Andrija Itanić je dominantan. Njegovo „nemoj se predavati“ je napisano već u prvom pismu sinu koji je tek stigao u Valjevo. „Andrija se nikada nije predavao, verujući da je bolje poginuti nego postati rob okupatorima“ kaže nam pisac. Andrija je otac-gorostas, prek čovek. Teško je Miliću bilo ratovati kad „sa epitetom gubitnika ne bi mogao da se izbori, Andrija bi ga ubio, bez razmišljanja“. Kroz ceo rat se nosio sa očevim dahom, koji ga je pratio iz Mačve, Varvarina, Kruševca. Iz cele, ratom, po ko zna koji put obogaljene Srbije. Andrija se drži svojih stavova, beskompromisan je, snalažljiv, hrabar, stamen, kamenit, energičan, on je onaj ko presuđuje. „On nikad nije praštao, niti se trudio da podiđe nekom, bez obzira na čin, moć i snagu“.

Milić je od iste klice, hrabar, snalažljiv, pravedan, ali i u stalnom upinjanju da se dokaže ocu, koji je to dugo očekivao od sina.

Andrija je pater familias, on kaže: “Čovek mora da ima porodicu, sine. Bez porodice si niko i ništa“. To su jednostavne reči koje svi znaju, a od kojih nema većeg smisla. Jednostavno i bez pompe, pisac nam nanovo prenosi te reči, kao kad bismo ih čuli od nekog mudrog starine.

Autor je dobro istražio sam početak Prvog svetskog rata na našim prostorima. Govori nam linearnim tokom pripovedanja, jasnim stilom bez začkoljica, stilom sveznajućeg pripovedača. Čitalac nema potrebu da čita „između redova“. Pisac sigurno vodi priču i objašnjava lako, ali ozbiljno. Proza je lišena ornamenata, koji često znaju biti suvišni, to je proza koja govori glasno i neumitno.

U romanu ima mnogo životno mudrih zaključaka, izraženih paradoksom. Recimo, „veće bogatstvo je imati iskrenog neprijatelja, nego neiskrenog prijatelja“, ili „U ratu se izgleda sve preokrene, retko ko uspeva da ostane svoj, dešava se da neprijatelji na koje obično pucamo postaju prijatelji, dok prijatelji zavedeni nemoralom rata postaju neprijatelji. Izgleda da je jedina dobra stvar u ratu što svako od nas pokaže svoje pravo lice, sebe u pravom smislu. Jer, verovatno zbog straha ističemo svoje duboko skrivene mane, podgrevajući sopstveni ego željom za preživljavanjem“.

Ovaj roman je kao sonata. Ima tri dela – zahuktavanje, ravan tok i rasplamsavanje emocija. Pisan je muškim rukopisom, racionalnim, jakim i ogoljenim.

Pisac iznosi istoriju svoje porodice, preplićući je sa kolektivnom, narodnom povešću.

Roman „Zavet“ Slaviše Pavlovića je priča o svetosti porodice, o prolivanju krvi, o tragediji i nadi. Istorija je u njemu fatum.

Slaviša Pavlović