1. Vaša ekselencijo, kažite nam nešto o vašem rodnom gradu Ambonu u provinciji Maluku i nešto o Džakarti.

Rođen sam u Ambonu, glavnom gradu provincije Maluku koja je jedna od 33 provincije u Indoneziji (a uskoro će ih biti 34, sa Severnim Borneom). Maluku je bio u još od početka jedna od osam provinicja koje su proglasile nezavisnost Indonezije 1945. godine. Indonezija je najrazuđenija zemlja na svetu (ima 17 000 ostrva, a Maluku je pravi predstavnik cele zemlje jer ima oko hiljadu ostrva i, što je još zanimljivije, ona čine samo 7% površine te provincije). Zbog toga su ljudi iz moje provincije dobri pevači koji osluškuju ritam talasa okeana. Takođe volimo da igramo, uživamo najviše u plodovima mora i kokosu, koristimo mnoge mogućnosti za ronjenje, koje je takođe interesantno i turistima.

Ukulele, instrument sličan gitari, je najpoznatiji instrument na kome ljudi sviraju i uz kog pevaju, na ulici i bilo gde drugde. Najpoznatiji začini su karanfilić i oraščić.

Ja sam najmlađi od šestoro dece, u mojoj porodici ima tri brata i tri sestre. Oduvek sam želeo da sagledam i drugu perspektivu i da stvorim druge mogućnosti i zato sam se preselio u Džakartu. Kao veliki ljubitelj nauke odlučio sam da postanem inžinjer informacionih tehnologija. Posle toga sam se učlanio u partiju u isto vreme kada i predsednik Judhojono . On me je zamolio da u njegovo ime dođem u ovu divnu zemlju.

2. Nije čest slučaj da jedna se jedna zemlja može pohvaliti tolikim brojem ostrva. Koje specifičnosti on donosi?

Indonezija ima preko 240 miliona stanovnika, 700 etničkih zajednica i 17 000 ostrva i živimo na raskrsnici između Azije, Australije i Tihog okeana, što je sve povoljna prilika za nas. Potrebno je a i već jesmo dobri ljudi koji su pozitivni, vole da se smeju i pokušavaju da na neki način kontrolišu svoje emocije jer se ne može samo misliti o tome šta je trenutno ispravno, mora se misliti i o obavezama i potrebama naših komšija, onih koji žive pored nas. Mi smo najveća muslimanska zemlja (preko 80% stanovništva su muslimani) i veoma smo tolerantno društvo. Pripadnici svih religija imaju ista prava pred našim zakonima. Zbog toga je Indoneziji lakše da napreduje i da usavršava svoju demokratičnost. Smatramo da su učenja proroka Muhameda blagoslov za sve ljude. To se slaže sa našim multikulturalnim društvom, pošto mislimo da taj blagoslov može da vas nauči da budete na usluzi drugim ljudima i da budete tolerantni. Zbog toga smo takođe i vredni. Mi smo toleranti, ali u isto vreme moramo da se takmičimo. Našim ljudima se sviđa Srbija jer se i vi smejete kao i mi. Imati pozitivan stav je jedna od prednosti života u multikulturalnoj zemlji a takođe možete naučiti da budete obazrivi.

Indonezija takođe ohrabruje druge zemlje u Aziji da naprave konsenzus i da smatraju da svi imaju istu početnu poziciju. Kada je u pitanju nacionalni interes, ne postoje većinski i manjinski narodi, uvek se trudimo da napravimo mostove između njih. Svaki pojedinac u našoj zemlji, bez obzira da kojoj religiji pripada, ima iste mogućnosti. To je sve zahvaljujući našim osnivačima, precima, naročito predsedniku Sukarnu koji je stalno bio u naporima da uspostavii filozofiju i ideologiju pet principa – veru u Boga, humanost, indonežansko jedinstvo, demokratizaciju, društveni napredak i pravdu. To je jedan od najvažnijih simbola Indonezije – jedinstvo u različitosti.

Kod nas je veoma razvijena tzv. industrija kreativnosti koja je rezultat tolerancije i mudrosti i života u multikulturalnoj zajednici. Proizvodimo kreative stvari za sopsvene potrebe i plasiramo ih dalje u ekonomskom toku.

3. Po čemu se ostrva Indonezije razlikuju, a koje su njihove sličnosti?

Kod nas postoje tri vremenske zone – istočna, centralna i zapadna. Linija Valas je uspostavljena da bi se obeležile razlike u fauni i flori od istoka do zapada, na primer. Istočni deo naše zemlje je blizu Tihog okeana i ima puno biljaka koje su slične kaktusima dok se na zapadnom delu Indonezije, gde ima više kiša, mogu naći veći listovi biljaka. Najveći cvet na svetu raste u našoj zemlji, to je Rafflesia arnoldi koji raste na Sumatri.

Mi čak imamo i sneg na vrhovima planina na ostrvu Papua. Ta oblast je takođe poznata i po proizvodnji zlata i srebra.

Mi smo ostrvska zajednica koja takođe živi od trgovine za koju smo veliki stručnjaci jer često putujemo sa ostrva na ostrvo. Trgovina je takođe i nasleđe Islama, a mi smo tu tradiciju nastavili.

Mi živimo u ekvatorskom pojasu i imamo puno sunčanih dana što nam omogućava da gajimo mnogo raznolikih biljnih vrsta i da proizvodimo kakao, kafu, čaj, palmino ulje, gumu itd. Uživamo u takvoj klimi koja nam pomaže i u trgovini.

4. Džon Don je napisao da “Nijedan čovek nije ostrvo, sam za sebe”. Kako narodi vaše zemlje komuniciraju, kako razmenjuju različita kulturna nasleđa?

U Indoneziji postoji 700 lokalnih jezika. Poznato je da smo bili pod okupacijom Holandije 300 godina, koja je počela u 17-om veku. Kada smo dobili nezavisnost već smo imali proklamaciju sa ostrva Java koja je donešena 1928 i u kojoj su tri važna aspekta zavetovana – mi smo jedna nacija, jedna zemlja i imamo jedan jezik. Dakle, postoji indonežanski nacionalni jezik koji je služben, to je Bahasa Indonesia. Na taj način su naši osnivači i preci spasili naciju. Ta tri aspekta moraju biti uvek u našim srcima i uvek im se želimo zavetovati.

5. Indonezija ima najmanje 150 aktivnih vulkana. Kako je živeti u takvim geografskim uslovima?

Nemamo drugi izbor. Indonezija je na mestu gde se dve ploče Zemlje spajaju. Cunami se desio zato što su se one prelomile i pomerile. Kad god se desi neka erupcija vulkana, takođe imamo i pozitivne stvari vezane za nju – naša zemlja postaje plodnija, sumpor proizvodi energiju. Poljoprivreda je posebno razvijena na ostrvima Java i Sumatra. Lava se takođe koristi za izradu statua, tako da možemo da kažemo da vulkani imaju više pozitivnih efekata. Oni su takođe i turistička atrakcija.

Ipak, mora se naglasiti da se veoma vodi računa o bezbednosti i spašavanju života i da sada, zahvaljujući modernoj tehnologiji, možemo da predvidimo erupcije. Zahvaljujemo se Bogu na erupcijama i koristimo ih koliko god možemo jer nemamo drugi izbor.

 

6. Šta vam donose monsuni?

Ljudi koji žive pored obale su otvoreniji i komunikativniji. U ruralnim oblastima ljudi nisu u tako direktnoj komunikaciji jedni sa drugima. Monsuni koji traju šest meseci su važni za ribolovce, a drugi ljudi ih prihvataju kao nešto sasvim obično. Međutim, moram primetiti da se klima i u Indoneziji menja i da su i monsuni drugačiji nego pre.

7. Indonezija je šarenolika zemlja, prepuna jarkih boja. Recite nam nešto o toj raznolikosti.

Mi smo nacija puna različitosti što je nasleđe hinduističke, budističke i islamske tradicije. Takođe smo bili pod uticajem Indije, Kine i arapskih zemalja. Ljudi su dolazili ovde zbog trgovine  i sa sobom donosili materijale i boje. Pošto smo u ekvatorskoj regiji sunčani dani nas inspirišu da volimo boje a imamo i puno različitih biljaka koje uzgajamo.

Naši osnivači su vrlo mudro postupili kada su birali boje za nacionalna obeležja – izabrali su crvenu i belu pored svog mnoštva boja. Crvena reprezentuje hrabrost a bela čistotu. Moramo biti pošteni koliko god možemo, a moramo se i boriti za svoju budućnost.

8. Šta možemo probati, slušati i videti u Indoneziji?

Ukoliko imate 700 različitih kultura imate i 700 različitih nacionalnih jela, čak i više. Ono što je zajedničko je ishrana puna pirinča koji se lako gaji i koji raste brzo. Mnogi od nas vole da jedu posebnu vrstu slatkog krompira. Takođe se dosta konzumiraju banane, kokos i različito povrće. Uživamo u ribi, uglavnom morskoj. Naravno, kod nas se jedu i piletina, govedina i jagnjetina. Osnovni sastojak naših slatkiša je voće.

Kad je u pitanju muzika, još uvek imamo snažnu povezanost sa Majkom Zemljom i uživamo u zvucima prirode. Mnogi tradicionalni instrumenti su napravljeni od bambusa a postoje i razne vrste gitara i udaračkih metalnih instrumenata. Volimo da pevamo i tapšemo. Naša tradicionalna muzika se zove dangdut koja je veoma slična srpskoj narodnoj muzici. Kad je moderna muzika u pitanju, mnogi od nas vole džez, bluz i pop. Mogu pouzdano da kažem da su Indonežani postali veliki ljubitelji i poznavaoci džeza i bluza.

9. Recite nam nešto o svakodnevnom životu u najvećim gradovima: Džakarti, Surabaji, Medanu i Semerangu.

Džakarta je već postala megapolis a ostali su metropolisi. U Džakarti živi oko 12-13 miliona ljudi a možda čak i više. Noću je u gradu oko 11 miliona ljudi. Puno je saobraćajnih gužvi, ali trgovina je razvijena, kao i poslovni svet, kompeticija, borba, a ima i kriminala. Noćni život je veoma zanimljiv. U stvari, život u našim velikim gradovima je sličan životu u svim velikim gradovima u svetu. Što se tiče kriminala, mislim da je kod nas bolja situacija nego u drugim svetskim gradovima jer je kod nas strogo ograničeno ko može da poseduje oružje, na primer. Postoji još jedan veliki grad, to je Makasar na ostrvu Sulavesi.

 

10. Naši ljudi smatraju Indoneziju egzotičnom zemljom. Šta je bilo egzotično za Vas ovde? Šta ste znali o Srbiji pre nego što ste došli?

U našoj zemlji se dosta znalo o Jugoslaviji. Moji službenici i ja ne nalazimo ništa egzotično u Srbiji, unapred smo znali da ste vi kulturno društvo, da su ljudi ponosni. Vi se ne svađate jedni sa drugima, veoma ste tolerantni, kao i ljudi u Aziji. Ljudi su veoma druželjubivi i lepo vaspitani.

I dalje imate zdravu hranu koja nije genetski modifikovana, vaša hrana je cenjena u svetu i prepoznaje se kao organska. Nama se dopada jednostavnost u vašoj ishrani, Srbi se hrane zdravo jer se hrane jednostavno. Kad biste bili u Indoneziji, imali bi ste ogroman izbor hrane, hiljadu vrsta obroka u samo jednom danu, ali za naše telo je zdravije da jedemo jednostavniju hranu. Mislim da je to tradicija socijalizma kada ste imali sve što vam je potrebno, ali niste imali baš sve što ste poželeli. To je veoma dobro.

Jedina stvar koja mi nedostaje je mogućnost da za dva sata, gde god da ste, budete na plaži, što je u Srbiji nemoguće jer ste kontinentalna zemlja.

11. Recite nam nešto o Vašem profesionalnom životu pre nego što ste postali ambasador u republici Srbiji. Kakav je poslovni svet Indonezije?

Kod nas je veoma razvijena trgovina. Pored te privredne grane, uspostavili smo i proizvodnju (pored prodaje sirovina) industrijalizacijom sedamdesetih godina prošlog veka. To je najbolji način da se reši pitanje nezaposlenosti. Posle krize u Aziji koja je trajala devedesetih godina, nastao je jaz između onih koji imaju mnogo (konglomerata) i onih koji nemaju dovoljno. Mi se trudimo da uspostavimo mala i srednja preduzeća, porodične manufakture koje se bave ugostiteljstvom, tekstilnom industrijom, zanatima, nameštajem, informacionim tehnologijama, filmskom industrijom. Na taj način se razvija kreativnost.

Što se mene lično tiče, pored političke karijere radio sam i u industriji zabave, medijima (imam online kompaniju koja daje informacije o Indoneziji na engleskom jeziku). Takođe se bavim i zubnom klinikom u Džakarti. Osnovao sam međunarodni džez festival. Takođe radim i za državnu firmu koja posluje sa naftom i gasom i koja radi sa jednom japanskom kompanijom. Takođe pomažem svojoj supruzi u preduzeću koje se bavi proizvodnjom kolača.

13. Šta Vam najviše nedostaje?

Nedostaje mi moja poslovna karijera koja je na neki način odložena dok sam na ambasadorskom mestu. Smatram da je to mesto, međutim, dobra prilika da se malo odmorim od veoma stresnog biznis života u Džakarti.  Ambasdorsko mesto je za mene i čast i prilika za novo iskustvo.

14. Šta Ambasada Indonezije čini da promoviše lepote i mogućnosti Vaše zemlje u Srbiji? Kakve su bile reakcije na Dane Indonezije, na primer?

Svima su se dopali jer ljudi iz Srbije vole Indoneziju. Nije teško promovisati ideju o Indoneziji kod vas. Hrana u Srbiji je često puna začina a zato vi volite našu hranu jer je slična. Nikada nismo imali problema jedni sa drugima i zato se poštujemo i podržavamo u svim aspektima.

15. Kao veliki ljubitelj džez muzike, šta mislite o džez sceni u Srbiji?

Srbija može da se ponosi svojim muzičkim festivalima (Egzit, Guča, Beogradski džez festival, Pančevački džez festival, Nišvil). Uvek ih posećujem, zajedno sa odeljenjem za kulturu u našoj ambasadi, kad god imam vremena. To je uvek novo iskustvo. Svedoci smo progresa svih delova Srbije i uživamo u promocijama hrane i pića, na primer.

Duboko verujem da svako ima pravo da promoviše ono što ima. U džezu ponekad svirate zajedno, ponekad solo, ali uvek postoji način da se opet svira zajedno. Zato volim džez. Njega su započeli da sviraju Afroamerikanci i to iz srca, a to se ne može zaustaviti. Volim džez jer možete izraziti emociju kroz njega. Možete istraživati svoje žudnje, ali morate biti profesionalac, morate sve raditi u skladu sa lepotom. I na kraju svi postaju jedan tim. Svi imaju pravo da se takmiče, ali uvek morate misliti i o ljudima koji sviraju i obitavaju pored vas.

16. Koje karakteristike srpskog mentaliteta, istorije i umetnosti su ostavile najveći utisak na Vas? Koje ukuse i zvukove volite? Čega ćete se uvek sećati?

Doba Jugoslavije je bilo lepo (zdravstveno osiguranje, zaposlenost, sigurnost). Sada ste Srbija i vaša odgovornost je velika. Vi ste velike patriote i nastavljate tradiciju Jugoslavije. Verovali ste da niste imali razlog da uništavate multikulturalno društvo. Uvek ste jedinstveni. Ipak, more uvidtei da niste više u velikoj Jugoslaviji. Ono što vam može pomoći je da budete što produktivniji i da imate investicije iz inostranstva, pošto su vam ljudski resursi jedni od najboljih u regionu.

Vi ste hrabri, plemeniti, optimistični i iskreni i živite u jednom komunikativnom društvu. Porodične veze su jake. Indonezija će vam uvek biti prijatelj u svim aspektima, posebno u ekonomskim.

Ana Atanasković

www.anaataanskovic.com

 

 

 

Ostavite komentar