PUTOVANJA BUNTOVNOG PESNIKA (“VIP TRIP” BR.3)

Zašto i kuda je putovao Lord Bajron, najslavniji pesnik romantizma

LordByron PUTOVANJA BUNTOVNOG PESNIKA (VIP TRIP BR.3)

Pesnička slava Lorda Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) bila je i danas jeste jedna od najvećih. Retko se rađaju takvi duhovi koji mogu da premoste nekoliko vekova i da i dalje svojim delima i životom nadahnjuju čitav svet.

Na rođenju je stekao telesnu manu koja ga je pratila celog života i prilično uticala na njegov karakter – šepao je zbog pogrešnog zahvata na porođaju, stidljivost majke je doprinela grešci lekara. Neželjena posebnost je učinila da dečak razvije unutrašnju tajnovitost jer je želeo da se izdvaja od ostalih, i uspeo je u tome. Izrastao je u mladića koga su oblikovale grandiozne strasti, obest i prikrivena stidljivost. Ono što bi zavoleo opčinilo bi ga toliko da bi mu posvećivao svu moguću žudnju i silinu osećanja. Nije se plašio da ogoli i tamnu stranu svog srca. Oduvek je bio divalj i prkosan, lako bi planuo i oduševio se. Nije znao za pokornost i suzdržavanje.

Još u ranoj mladosti nasledio je titulu lorda, imanje i novac koji će mu obezbeđivati lagodan život. Od Bajronovih je nasledio i čuvenu porodičnu karakteristiku – surovost koja je dovodila do protivurečnosti njegovu pesničku dušu, u njoj su se mešale žestina i nežnost. Zbog toga je bio ćudljiv i često je menjao raspoloženja, odluke su mu oblikovale razuzdanost i bezbrižnost, hrabrost i hirovitost.

Kada se vratio sa Kembridža nastanio se u voljenom zamku u Njustedu i tamo sačekao punoletstvo koje je označilo da je vreme da krene iz Engleske u svet. Daljine su ga mamile, iako je isprva uvek mrzeo nova mesta i lica, ali, uvek se dešavalo da ih, dajući im se u potpunosti, zavoli do ludila.

Krenuo je na put 1809., prethodno u Engleskoj objavivši zbirku pesama Časovi dokolice. Bio je zapaženi mlad, lep i ljut pesnik željan novih iskustava. Prve kote njegovog puta su bili Gibraltar i Malta, a planirao je da odatle ide dalje na Istok.

26. juna 1809. godine ukrcao se na brod za Lisabon sa odanim prijateljem Hobhausom. Putovanja mladog buntovnika su konačno počela, započeo ih je nestrpljivo i burno ponevši sto pera i dva galona mastila i nekoliko svezaka belog papira. Naravno, i četu sluga, koju su mu obezbeđivali titula i ogromno nasledstvo.

U Lisabonu je Bajron sa svojom svitom došao u kontakt sa Evropom koja je bila u ratu, bio je upoznat sa vojnim manevrima u konfliktu između Francuske i Engleske. No, njegovu pažnju je okupirao sam grad. Lisabon, mistično setna luka na vratima zaliva ga je opčinio, naročito su mu se svidela narandžina stabla i manastiri. Tada je napisao: Jašem na magarcu i na mazgi, kunem na portugalskom, dobio sam proliv i grizu me komarci. Ali šta mari? Ljudi, koji putuju radi zabave ne smeju tražiti komfor.

Iz Lisabona je nastavio put južno ka Sevilji, želeći da se što pre dokopa Gibraltara, tog čudesnog pupka koji spaja Atlanski okean i Sredozemlje. Bio je začaran lepotom velikih voda i nalazio je privremenu utehu i razumevanje u morskim dubinama. Stigavši na Maltu, zadržao se da bi uzimao časove arapskog jezika, slušao gitare i udovoljio senzualnim prohtevima uživajući neko vreme sa ljubavnicom. Bio je, tako drsko zgodan, neobičan i razuzdan, neodoljiv za ženska srca. Njegove avanture sa malteškom ljubavnicom bile su samo početak velikih ljubavnih osvajanja i izgaranja koje su ga očekivale.

Iz Malte je prešao u Albaniju, njena divljina i nepoznanice su mu prijale. Pošto ga je oduvek privlačio život ratnika i smatrao je da je za njega rođen, našao je prijatelje među albanskim ratnicima. Tu, u gudurama Albanije počeo je da piše poemu Čajld Harold koja ga je kasnije proslavila. O čemu bi drugom mogao pisati mladi pesnik na putovanju do baš o mladom plemiću zvanom Harold (njegovo drugo ja) koji luta Portugalijom, Italijom, Grčkom i Albanijom? Stvarao je, naime, pesnički putopis, živopisno i dramatično, sa strastvenim i elegičnim opisima, vodio je buduće čitaoce kroz predele koje su čeznuli da vide.

Lord Bajron je imao nameru da iz Albanije nastavi put u Grčku morem, ali ga je oluja sprečila da se ukrca na brod, pa je krenuo kopnom na konju preko bregova.

Bio je ganut (a ko nije?) Grčkom, koju je zavoleo još kao dete, čitajući poeziju i istorijske spise. Grčka, grotlo i kolevka, okupana suncem, mudro drevna, belo drevna, veličanstvena. Bajron je prvo stigao u Patraski zaliv, da bi onda preko Parnasa dospeo u Delfe i zlatnu Atinu. Grčka je još uvek bila pod turskom vlašću, na Akropolju se nalazio turski garnizon, što je duboko potreslo pesnikovu dušu željnu lične i opšte slobode. Rukopis Čajlda Harolda bio je pun poziva na pobunu. Čajld Harold je putopis u stihu isprepletan egzotičnim utiscima i žalom zbog sputanosti zemalja koje su nekada bile najsjanije i najprosperitetnije. Iz Atine se Bajron spustio do rta Sunion, diveći se narandžastim stenama u suton, čekajući najlepši zalazak Sunca.

A onda je nastavio dalje, u Smirnu, današnji Izmir, gde je i dovršio drugo pevanje poeme. Odatle je nastavio u Carigrad, današnji Istambul, čarobni grad je bio i ostao mesto moći. Napustio ga je 24. jula 1810., plovio do Bosfora i vratio se u Atinu gde je neko vreme stanovao u manastiru. Džordž Gordon je imao vatreni duh koji je sve vreme tražio posvećenost. Iz grčkog manastira vratio se na Maltu.

Udaljenost od rodne Engleske (gde je, kao što to uvek biva sa rodnim krajevima, bilo najteže uspeti i biti priznat) je doprinela da se njegov početni prezir prema njoj pojača, ali i da na se pojave gleda mnogo šire, donevši mu još luđu želju za slobodom i nepoštovanjem zakona. Ipak, nakon dve godine odsustva, vratio se u Englesku. Trebalo je objaviti Čajld Harolda i postati pesnik oko koga se stvara do tada neviđena čitalačka histerija, u inat svim kritičarima. To ga je radovalo iako su ga rastuživale hladne engleske zime i isto takva duhovna atmosfera.

Posle neverovatnog književnog uspeha upustio se u aferu sa udatom Lejdi Karolinom Lemb. Posećivao je sve društvene događaje, ali dosadne salonske zabave, naklapanja i ogovaranja su brzo dojadili hodočasniku. Patio je za Akropoljem. Njegova divlja priroda se produbljivala i sve jasnije pokazivala. Bio je grub i neprijatan prema mnogobrojnim ljubavnicama. No, došla je do svog vrhunca kada se zaljubio bez povratka u polusestru Avgustu i stupio u rodoskrvnu vezu sa njom. Objavio je i poemu Gusar u kojoj je stvorio likove koji ne znaju odakle su došli i kuda će krenuti. Puni su tajni i lutaju tražeći odgovor, ne smirujući se. Naravno, bili su slični njemu, jer su u večitom pohodu. Bajron je bio duh koji luta.

Oženio se i, ipak, Anabelom Milbank, no ni ona nije mogla da sputa njegovu ljubav prema svemu što je neobično i opasno, avanturizam koji mu je bio u krvi i osećanja toliko jaka koja su ga bukvalno gonila da krene na najopasnije puteve. Često je govorio: Suđeno mi je da se vratim na Istok, moram se vratiti na Istok da tamo umrem. Brak je bio nepodnošljiv i rastavio se od supruge, doživevši zbog toga još veće osude. Njegov odnos sa Avgustom i pristup životu su naišli na neprijateljski stav u celoj Engleskoj. Zato je rešio da ode zauvek, u dobroboljno izgnanstvo.

Aprila 1816., kupivši lepu kočiju Napolenonovih kola (njemu se beskrajno divio) i povevši sa sobom filozofa Flečera, mladog lekara Polidorija i neizostavnog druga Hobhausa, otputovao je iz Engleske. Prvi cilj je bio Vaterlo jer je želeo da oseti slavnu bitku. Pošto je im je Francuska zatvorila svoje granice, družina je morala da se spušta prema Švajcarskoj dolinom Rajne. Tokom puta pisao je strasna pisma Avgusti.

25. maja 1816. Bajron je sa svojom svitom stigao na Lemansko jezero. U istom hotelu je odsela i Kler Klermont, polusestra Meri Godvin, partnerke još jednog čuvenog pesnika romantizma, koja će mu kasnije postati žena, Persija Biša Šelija. U stvari, Kler je proganjala Bajrona još u Engleskoj, uporno želeći da bude sa njim. Na lepom jezeru kraj Ženeve su se dva čuvena pesnika upoznala i združila. Jezero je pružilo Bajronu mir. Unajmio je vilu, spavao do kasno, uživao u doručku i onda posećivao Šelijeve, šetao pored jezera i vozio se u barci. Kler je dobila šta je htela, postala je njegova ljubavnica, nesvesna da će mu i ona brzo dosaditi.

Međutim, čim je u Ženevi zahtladnelo i kada su počele da padaju dosadne kiše, Bajronov mir je bio pred izazovom i poželeo je da napusti Švajcarsku. U stvari, opet ga je gonila želja za kretanjem i avanturama. Smetalo mu je i što je privlačio mnogobrojne poglede, bio je čuveni pesnik u tuđini, i turisti Englezi su ga pratili u stopu, upirući dvoglede u njegov balkon sa druge strane jezera. Bio je progonjen. Odlučio je da je bolje da on goni vreme i prostore umesto da njega gone.

Preko alpskog prolaza Simplona krenuo je za Milano. Konačno je došao i do Italije, talične zemlje za mnoge engleske umetnike, zemlje koja ih je inspirisala jarkim bojama i toplinom življenja. U Milanu je Bajron došao u kontakt sa italijanskim slobodarskim krugovima, pesnikom Montijem i piscem Silvijem Pelicom. Ipak, ni umetnički krugovi ga nisu sprečili da ne krene ka mističnoj Veneciji, u koju je stigao prethodno svrativši u Veronu, gde se, razumljivo, divio uspomeni na Juliju. U Veneciji je prvo odseo u hotelu „Velika Britanija“ koji je gledao na Veliki kanal, Canalasso, čije su sobe bile pozlaćene i obložene šarenom svilom. Raskoš i misterioznost Venecije su ga očarali. To je jedan od onih gradova koje poznajem pre nego što ih vidim, rekao je. Rešio je da nađe stan, da se zadrži u Veneciji i, naravno, našao je lokalnu ljubavnicu, Marijanu. Njegova putovanja bila su nezamisliva bez ljubavnih izazova i neobuzdanih strasti. Kada je prijatelj Hobhaus iz Milana otputovao u Rim, Bajron opet provodi neko vreme u manastiru, ovog puta u jermenskom, ponovo tražeći smiraj za svoje vatrene misli. A onda se opet dešava preokret, razboleo se i smatrao je da će se brže oporaviti ako promeni mesto. Krenuo je i on u Rim.

Rim je neopisiv, napisao je. Patio je što i Rim, kao i Grčka, doživljavaju propast i nemaju više stari sjaj. Veličina i propast Rima je bila jedna od tema o kojima je razmišljao i koje je želeo da razreši. Onda je odlučio da se ipak vrati Marijani u Veneciju, zapravo u La Miru na Brenti gde je iznajmio divnu vilu. Tu je dovršio Čajlda Harolda.

Uskoro je pronašao novi predmet divljenja – Margaritu Cogni (Kogni se čita), damu sa kojom posećuje zabave, književne salone, vozi se u gondolama i uživa u karnevalu iako je u tom svetu pod maskama bio apsolutno bez maske, onakav kakav jeste, pun sirove i sveže energije, nestalan, nemir koji traži mir i borac za pravdu.

Skoro zaboravljena bivša ljubavnica Kler mu je u Engleskoj rodila ćerku Albu o čijem rođenju ga je obavestio Šeli, koji je devojčicu i doveo ocu kada je sa ženom doputovao u Milano, takođe željan italijanskog sunca i nepresušne inspiracije. Bajron je devojčicu zvao Alegra. Iznajmio je veliku palatu na Velikom kanalu i postao pravi Venecijanac.

U Veneciji je započeo spev Don Žuan, delo puno humora i satire sa pikarskim i farsičnim elementima. O čemu bi drugom pisao ovaj pravi Don Žuan, sklon nekonvencionalnostima, cinizmu i slobodoumlju? Ponovo je pisao o sebi. I, kao i pravi čuveni ljubavnik, ponovo je promenio družbenicu. Ovog puta to je bila Tereza Guiccioli (Gućioli?), udata grofica koja ga zove sebi u Ravenu, tajanstveni gradić u kome je Dante proveo progonstvo. Ljubav i poezija su ga zvali i Bajron nikako nije mogao da odbije ponudu, krenuo je opet kuda ga srce vodi. Prateći Terezu posetio je i Bolonju, vratio se u Veneciju i odatle opet svratio u tihu Ravenu.

Sve vreme, dok ga vode instinkti i pesničke inspiracije, biva uključen u italijanske političke pokrete, spreman da položi život za slobodu Italije.

Terezin muž, grof Guccioli je počeo da stvara probleme ljubavnicima za koje je znala čitava Ravena čiji stanovnici su zdušno i glasno navijali za mlade preljubnike. Političke prilike im, ipak, prave još više problema, jer su revolucionarni glasovi suzbijeni od strane papinske policije, tako da grofovski bračni par mora da beži. Ispostavilo se da su otišli u Pizu, gde se nastanio i Šeli, pa se Bajron tamo pridružuje svima njima. Niko nije slutio da će nastupiti doba žalosti. Iako je ponovo živeo raskošno i raskalašno u palati Lanfrandi na obali reke Arno, Bajron se suočava sa dve smrti. Njegov veliki prijatelj Šeli se utopio, a ćerka Alegra je umrla. Kao dodatak svim mukama, grof i grofica Guccioli su bili opet prognani, i to u Đenovu, kuda skoro odmah za njima odlazi i Bajron, bežeći od sopstvene skrhanosti i bola.

Sada je sve više pratio razvoj grčkog ustanka protiv Turaka. Morao je da utali negde svoju želju za osvetom i borbom i sve bliže je bio odluci da napusti sve i direktno učestvuje u okršajima. Morao je i da dokaže svoju smelost. U leto 1823. krenuo je za Grčku, ovog puta sa namerom da postane pravi ratnik. Znao je da ide u smrt. Stigao je do Argostoliona u Kafaloniji, iznajmio kuću u selu i živeo vojnički i skromno, zdušno finansijski pomažući grčkim izbeglicama. Iz Argostoliona se prebacio u ribarski grad Mesolongion. Osećao je zasićenost životom i avanturama, sve je doživeo što se moglo doživeti tako silno i brzo, da veliki Bajron više nije ni za čim žalio i ni za čim drugim nije žudeo osim otvorene borbe prsa u prsa. U ostvarenju te poslednje žudnje su ga sprečile groznica i padavica zbog kojih je pao u postelju. Pao je u san iz koga se nije probudio jedne olujne noći, aprila 1824.

Tako je umro Lord Bajron, fatalni grešnik, ponosni usamljenik, smeli borac, čovek koji je preplivao Helespont, čovek koji je ovekovečio svoja lutanja i čiji su tragovi zauvek obeleženi lepotom i uzdasima, i na kopnu i na papiru.



Ostavite komentar