agatha christie glam photo Znana i neznana odsustvovanja od kuće najčuvenije spisateljice detektivskih romana (VipTrip 4)

Ako želimo da pronađemo svetsku putnicu među spisateljicama, dovoljno je da se setimo kraljice kriminalističkih romana, Agate Kristi, žene koja je izmislila dva nezaboravna detektiva – ekscentričnog, uštogljenog i veoma inteligentnog Belgijanca Herkula Poaroa i gospođicu Džejn Marpl, vremešnu i radoznalu englesku usedelicu. Oboje su briljantno rešavali sve detektivske zavrzlame. Njene knjige su najprevođeniji na svetu, a napisala ih je 93. Samo se Biblija prodala u više primeraka od knjiga Agate Kristi. Pisala je i romantične romane pod pseudonimom Meri Vestmakot, 17 drama (najčuvenija je „Mišolovka“ koja je najduže igrana drama u modernom teatru) i obimnu autobiografiju (započetu na putovanju, u antičkom gradu Nimrudu, 1950.godine) u kojoj je akcenat upravo na putovanjima, jer su ona bila veoma bitna u njenom životu.

 

Jednom prilikom je rekla da živi u pozajmljenom vremenu čekajući na popodnevne dužnosti koje će neminovno doći. „A onda se okrećem sledećoj stvari, šta god da je“. Putovanja su za nju bila česta okretanja od neminovnosti, način da uživa u životu punim plućima.

 

Agata Kristi je rođena kao Agata Meri Klarisa Miler u vili „Ešfild“ u Torkveju (Devon) 1890. godine. Bila je najmlađe dete u uglednoj porodici Miler. Otac joj je bio Amerikanac, berzanski mešetar, a majka Engleskinja. Osnovno obrazovanje je stekla kod kuće ( majka je bila veoma zainteresovana da joj ćerke dobiju odlično obrazovanje, pa je stoga stariju ćerku poslala u internat, ali je Agatu zadržala kod kuće, drastično promenivši mišljenje). Odrasla je u porodičnom okruženju prepunom priča. Majka joj je pred spavanje pričala dramatične priče pune neizvesnosti, a starija sestra joj je pričala strašne priče pune aveta i utvara kad bi dolazila kući za vikend. Bila je stidljiva kao dete i volela je da se igra sama, izmišljajući situacije i likove (izmislila je drugarice koje su sa njom išle u izmaštanu školu). Majka je, saznavši za to, ohrabrivala da piše, iako joj je pre toga branila da uči da čita da bi sačuvala svoj vid.

 

Sa šesnaest godina Agata je bila poslata u Pariz gde je učila pevanje i klavir. Pariz je bio njeno prvo važno inostrano iskustvo. Prešavši preko Lamanša od Folkstona do Bulonja upisala se u listu putnika. Ipak, kasnije će više zavoleti egzotičnija putovanja. Prvo vanevropsko putovanje je bilo Kairo, gde ju je majka odvela za zimski raspust (posle prerane očeve smrti i sestrine udaje Agata je sa majkom počela da putuje oko sveta). U Kairu je odsela u hotelu Džezira Palas, koji je bio preuređena islamska palata iz 19.veka. Sada se taj hotel zove Cairo Marriott. Najviše je bila obuzeta činjenicom da ulazi u društvo i postaje devojka, opčinjavale su je toalete, trke konja, polo, balovi i mogućnost upoznavanja mladića. Išla je nekoliko puta nevoljno u muzej u Kairu, a nije htela da poseti Nil. Egiptu će se ponovo vraćati i tek tada će shvatiti koliko je zaljubljena u njega. Iako je bila izuzetna u sviranju klavira, Agata nije postala čuvena pijanistkinja jer nije mogla da pobedi tremu i stidljivost, ali je zato poslušala ohrabrujuće reči komšije iz Torkveja, Idna Filipotsa, da se posveti pisanju.

 

Po povratku u Torkvej nastavila da ide i na balove u klubovima na obali mora i na veslačka takmičenja. Želela je da pronađe muža. Pronašla je Arčibalda Kristija, koga su svi zvali Arči. Bio je zgodan avijatičar i Agata se nije mnogo premišljala kada joj je ponudio brak. Venčali su se 1914., a Arči je već sledećeg dana odleteo u Francusku jer je bio mobilisan. Agata je, čekajući ga, u Torkveju radila kao medicinska sestra za Crveni krst, a kasnije je prešla da radi u apoteci, gde je naučila mnogo o lekovima i otrovima. Sestra joj daje podršku u daljem pisanju i donosi joj knjige o Šerloku Holmsu. Agata tada stvara čuvenog Herkula Poaroa, pomalo nadmenog, omalenog, rafiniranog i pedantnog detektiva koji uživa u rešavanju misterija (prvi rukopis je imao naslov Misteriozna afera u Stajlsu), šalje rukopis izdavaču, ali nastavlja i da izučava farmaciju.

 

Uskoro je došao i kraj Prvog svetskog rata, Arči se vratio i mladi bračni par je počeo konačno da živi zajedno. Agata je rodila ćerku 1919. godine, a godinu dana kasnije je poslati rukopis prvog romana objavljen. 1922. je otišla sa Arčijem na put oko sveta, putovala je morem obišavši Južnu Afriku, Australiju u Severnu Ameriku. Otkriveno da su Agata i Arči možda bili prvi Britanci koji su učili kako se stojeći surfuje. Naime, postoji fotografija iz tog perioda gde Agata u Kejptaunu drži dasku za surfovanje. Čak je i opisivala te južnoafričke daske rekavši da su veoma lagane i da uz pomoć njih mnogo bolje uživa na talasima. Pošto je savladala osnovne „korake“ u surfovanju u Južnoj Africi, nastavila je sa tim sportom u Australiji i na Novom Zelandu (kasnije je u Autobiografiji opisala Novi Zeland kao najlepšu zemlju u kojoj je bila), i na Havajima, u Vaikikiju. Tu je kupila divnu haljinu za kupanje boje smaragda i bila oduševljena koliko je napredovala u održavanju ravnoteže. Njen brak je, međutim, bio veoma buran, i Agata je ubrzo shvatila da njen muž ima ljubavnicu. 1926. godina je bila naročito teška jer joj je tada umrla majka a Agata je, u nemogućnosti da podnese muževljevu aferu i njegov naslućivani odlazak, 3. decembra odlučila da pobegne od kuće ne javivši se nikome. Budući da joj je iste godine  roman Ubistvo Rodžera Akrojda doneo prvu veliku spisateljsku slavu, njen nestanak je pobudio veliko interesovanje javnosti. Nervni slom i misteriozni nestanak mlade spisateljice detektivskih romana u usponu punio je novinske stupce i svi su se dali u potragu. Njen automobil je bio pronađen u jednom kamenolomu daleko od kuće Njen muž je policiji izjavio da on nije zabrinut i da ona, u stvari, radi na romanu.  Nakon jedanaest dana policija je pronašla Agatu u hotelu u Harogatu (sada je to hotel Old Swan), tada veoma popularnoj jorkširskoj banji, gde je sve vreme i bila prijavljena na ime žene sa kojom je njen muž imao aferu. Agata je tvrdila da je imala amneziju i slučaj je zatvoren. Da li je to bio marketinški trik koji je poslužio stvaranju veće euforije oko spisateljice koja se i sama bavi misterijama, ili je Agata htela da ubije suparnicu, kako je maestralno predstavljeno u filmu Agata (1970), do danas nije razrešeno. Bilo kako bilo, spisateljica je teatralno otpočela svoju književnu karijeru, a brak se uskoro ipak završio razvodom.

 

Agata se nije predala, naprotiv, počela je još više da radi i da putuje. 1928. je otputovala na poznatu lokaciju, čeznula je da ponovo vidi istok i rešila je da ode u Bagdad i to čuvenim vozom zvanim Orijent ekspres. Na tom putu je sklopila nekoliko lepih poznanstava koja su se nastavila i u Engleskoj. Kasnije je u svojoj Autobiografiji opisivala putovanje vozom, mesta koja je posetila i sve anegdote sa putovanja. Bila je oduševljena Damaskom i Bagdadom, a najviše drevnim gradom Urom. Opisala je svoju „fascinaciju dok je gledala u jedan sasvim drugačiji svet: prolazak kroz planinske klance, razgledanje piktoresknih zaprežnih kola, proučavanje grupa ljudi koji su stajali na peronima“. O samom Bliskom istoku je napisala: „Ubrzo sam naučila da na Bliskom istoku ništa nije onakvo kakvo izgleda da jeste. Sva svoja pravila o životu i vladanju, opažanju i ponašanju morate preokrenuti i ponovo naučiti“. U Uru ju je dočekao arheolog Leonard Vuli koji je rukovodio iskopavanjima. Njegova žena Ketlin je bila sa njim i upravo je pročitala Agatino Ubistvo Rodžera Akrojda i bila je oduševljena. Leonard je lično vodio Agatu u razgledanje iskopina, a Ketlin joj je postala dugogodišnja prijateljica. „Zaljubila sam se u Ur“, napisala je kasnije Agata, „Car prošlosti iznikao je i ščepao me je. Bilo je romantično kroz pesak videti kako se pomalja nekakav bodež sa svojom sjajnom pozlatom. Bezbrižnost kojom se grnčarija i drugi predmeti vade iz zemlje ispunila me je žudnjom da i sama postanem arheolog. Mislila sam kako je žalosno što sam uvek tako ništavno živela. I upravo sam se tada setila s iskrenim stidom kako me je majka, dok sam kao devojka bila u Kairu, pokušavala nagovoriti da odem u Luksor ili Asuan i vidim minuli sjaj Egipta, a ja sam želela jedino da upoznam mladiće i da plešem do ranih jutarnjih sati. Ipak, smatram da sve ima svoje vreme…“ Agata je bila na tom putu nekoliko meseci, ali je odlučila da se za Božić vrati u Englesku i provede ga sa svojom ćerkom. Dok je odlazila iz Ura, Vulijevi su joj rekli da se mora vratiti i posetiti Basru i Mosul. Imala je ponudu pratioca do tamo, bio je to prijatelj Vikers i kasnije je zapisala da je zanimljivo u Bagdadu i Iraku da žena uvek nađe nekog ko bi je otpratio do raznih mesta. „Osim slavnih putnica, žene su retko putovale same. Čim biste zaželele da putujete, neko bi pronašao prijatelja, nećaka, muža ili ujaka koji može da nađe vreme i otprati vas“. Bila su to džentlmenska vremena. Ipak, i pored velikodušne ponude pratnje, Agata se vratila u Englesku.

 

1929. je otputovala u Italiju, ali nije ostala koliko je planirala jer je htela što pre da ode brodom u Bejrut. Iz Bejruta je otišla za Bagdad, a onda u Ur da se sretne sa Vulijevima. Imali su dogovor da se kasnije preko Sirije i Grčke vrate u Englesku. Tada je upoznala Vulijevog asistenta, Maksa Malovana, četrnaest godina mlađeg od nje, koji je bio odsutan kada je ona prethodne godine bila u Uru. Ketlin je Agati preporučila Maksa kao pratioca u Nejef, muslimanski sveti grad mrtvih, i Kerbalu. Krenuli su tamo zajedno i naišli na pustinjsko jezero u kome su se okupali. U međuvremenu, njihov auto je potonuo u pesak, Maks i vozač su krenuli da ga otkopavaju. Iako obaveštena da bi mogli proći dani pre nego što neki auto prođe pored njih i eventualno ih spasi, Agata je ležerno zaspala u senci koju je njihov automobil pravio. Već sledeće godine Maks je postao drugi muž Agate Kristi. Bio je fasciniran odsustvom tipično ženskih žalbi u situaciji u kojoj su se zatekli. Agata je bila idealna žena za njega. Stvari su za nju bile onakve kakve jesu i nije se uzbuđivala zbog njih previše. O putovanjima je takođe napisala i sledeće: „Mesta zauvek ostaju u mom sećanju. Često, kad se vraćam u neko mesto posle pet ili šest godina, tačno se sećam kojim putem treba krenuti, čak iako sam tamo bila samo jedanput“. Lica se, kako je dalje napisala, nije sećala, ali mesta su joj bila „najživlje i najjasnije u mom sećanju“.

U Grčkoj se nisu zadržali jer je Agata morala hitno u London, javljeno joj je da joj je ćerka bolesna. Uspela je da nađe kartu za Orijent eskpres. Maks ju je i dalje pratio. Imali su dve avanture na tom putu. Na jednoj stanici su zakasnili da se vrate u voz. Izašli su da kupe voće, a voz je krenuo ranije, bez obzira na informaciju koliko će pauza trajati, tako da su Agata i Maks morali da iznajmljuju automobil koji je stigao voz na sledećoj stanici. Dali su i poslednji peni za tu avanturu, a za put od Pariza do Londona Agata je morala da pozajmi novac od Maksove majke. Takođe, tokom puta, dugo su čekali da Orijent ekspres ponovo krene jer je kiša odnela jedan deo pruge. Taj događaj je kasnije poslužio kao osnova za čuveni roman Ubistvo u Orijent ekspresu.

 

Agatin život se sasvim promenio od kada je upoznala Maksa. Sledećih 30 godina ga je pratila na arheološkim iskopavanjima na Bliskom istoku, koji je postao njen drugi dom. Spavala je na samim lokacijama. Volela je jednostavnost pustinjskog života i sama je izučavala drevne civilizacije. Fotografisala je iskopavanja i radila na restauraciji, čišćenju i označavanju eksponata. „Aheolog je najbolji muž kog jedna žena može da ima. Kako ona stari, on je sve više zainteresovan za nju“, rekla je Agata novinarima posle venčanja. U autobiografskoj knjizi Dođi i ispričaj mi kako živiš, jednoj od samo dve koje je potpisala sa dva prezimena, dodavši i prezime drugog muža, opisala je neka svoja putovanja. U njoj je opisivala ekspedicije u Siriji i Iraku (najzanimljiviji je deo o arheološkom nalazištu Šagir Bazar). Čuvena su bila i iskopavanja na nalazištima Tel Halaf i Tel Brak, gde je Malovan pronašao tzv. „Hram oko“, gde su mnogi pronađeni predmeti imali simbol oka. Kad bi odlučili da ne idu Orijent ekspresom, putovali su morem od Trsta do Bejruta, a onda kopnom, prolazeći pored Palmire, veličanstvenog rimskog grada u pustinji. U Palmiri su odsedali u hotelu Zenobia. Za Siriju ju je uspomenama vezivala i poseta feničanskom gradu Ugaritu. Kristi je nazivala grad Esfahan u Iranu (tadašnjoj Persiji) „bajkovitim gradom“, opčinjavali su je njegovi ružičasti, beli i zlatni stubovi i „zgrade kao iz bajke“. Taj grad je posetila na povratku iz Iraka, prolazeći i kroz Teheran i Širaz. O Širazu je napisala i kratku priču „Kuća u Širazu“ u kojoj je glavni lik detektiv Parker Pajn.

 

Nije, stoga, uopšte čudno što je ova prava globtroterka prenela neka putnička iskustva i u svoje romane. Samo u romanu Smrt dolazi na kraju je smestila radnju u daleku prošlost, u Egipat 2000 godina pre nove ere. Vodila je računa o svakom detalju i pomno istraživala to doba da bi ga što vernije opisala. U Ubistvu u Mesopotamiji je takođe iskoristila znanja koja je stekla u radu sa Maksom, ali je radnja smeštena u njeno vreme. Uspela je da na fascinirajući način u krimi priču koju razrešava Herkul Poaro uvrsti sopstvena iskustva i zapažanja. U Karipskoj misteriji je zamislila gospođicu Marpl i dopustila joj da doživi sve što je sama spisateljica videla na Karibima. Misteriju plavog voza je napisala na Kanarskim ostrvima. Prvo je otišla na Tenerife, gde je odsela na ostrvu Puerto de la Kruz, ali joj se atmosfera tamo nije svidela, pa je prešla na ostrvo Gran Kanarija u odmaralište Las Palmas. Sastanak sa smrću nas uvodi u crvene litice i antičke starine čuvene Petre. Ipak, njena dva najpoznatija romana inspirisana putovanjima su Smrt na Nilu i Ubistvo u Orijent ekspresu. I sama je krstarila Nilom i zato je na to putovanje pozvala i svoje junake. Scene sa parobroda sa točkovima su čuvene, bacanje pištolja u vodu, iskradanje iz kabina i obilazak drevnih stubova ispisanih hijeroglifima. Roman je napisala u Asvanu, u hotelu Old Katarakt. Iz sobe je gledala u Nil. „Voz njenih snova“, Orijent ekspres, ovekovečila je smestivši u njega ubistvo amerikanca Ratčeta koje će, naravno, razrešiti Herkul Poaro. Ovaj čuveni roman je započela je u sobi 203 u hotelu Baron’s u Alepu, koji je tada bio jedan od najpoznatijih hotela na Bliskom istoku. Završen je 1934. u hotelu Pera Palas u Istambulu u sobi 411.

 

 

1938. je kupila letnjikovac Grinvej u Devonu u kome je često volela da provodi vreme, do njega se  železnicom stizalo za pola sata sa stanice Pedington. U njemu je provodila svako leto sve do svoje smrti 1976. godine. Sada je Grinvej, bela kuća u džordžijanskom stilu čuvena po veličanstvenim baštama mesto koje mogu obilaziti turisti. I sam Grinvej joj je bio inspiracija za neke misteriozne scene. Zanimljivo je da Agata Kristi nikada nije boravila u Belgiji.

„Volim da živim“, napisala je. „Bila sam ponekad divlje, mizerno, akutno očajna, ophrvana tugom, ali bez obzira na sve to još uvek sa sigurnošću znam da je samo biti živ grandiozna stvar“. Ljubav prema životu je svakako pokazala sopstvenim avanturama i dostignućima i verovanjem u jednu veliku tajnu – potrebno je početi i stalno biti u pokretu ako se želi negde stići. „Tajna uspeha je samo u tome da se pokreneš“, napisala je.

 

Ostavite komentar